Dr Aleksa Savić (Užice 1878-Niš 1928)

Aleksa Savić, lekar i prosvetitelj, lečio je narod, gradio bolnice i sanatorijume. Puštao u rad vodovode i česme, čitao, pisao i otvarao škole. Ovaj Užičanin, koji je svoj radni vek vezao za jug Srbije, život je stavio u službu dobročinstva, za dobrobit svog naroda.

131

Aleksa Savić rodio se u Užicu 19. marta 1878. godine, od oca Milana (mehandžija/kafedžija) i majke Julke.

Osnovnu školu i realku završio je u Užicu. Maturirao je 1895. godine.

U Beogradu je počeo da studira tehniku na Velikoj školi, ali je posle godinu dana u Gracu započeo studije medicine kao pitomac Sreza užičkog. Studije, kao i specijalističke kurseve za porodiljstvo, infektivne bolesti i higijenu, završava sa odličnim uspehom 1902. godine.

Po otsluženju vojnog roka postavljen je za sreskog lekara u Prokuplju (Okrug toplički). Docnije postaje okružni fizikus i upravnik prokupačke bolnice, gde ostaje do Balkanskih ratova.

Dr Aleksa Savić učesnik je svih oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918, u kojim se kao lekar istakao ličnom hrabrošću i brzim pružanjem pomoći ranjenicima. U Balkanskim i Prvom svetskom ratu iskustva stečena u borbi protiv infektivnih bolesti primenjivao je i usavršavao kao ratni lekar i upravnik mnogih poljskih i rezervnih bolnica. Mobilisan je kao sanitetski oficir, lekar je Konjičkog puka 2. poziva Moravske divizije.

Posle Balkanskih ratova postavljen je za fizikusa topličkog na kome ga je zatekao Prvi svetski rat. Prve dve godine Velikog rata bio je upravnik Rezervne bolnice u Valjevu. Prešao je Albaniju, na Solunskom frontu je upravnik armijskebolnice, kasnije upravnik bolnice prestolonaslednika Aleksandra u Solunu. Jedno vreme bio je član međusavezničke Komisije za higijenu u Solunu i član Super-revizione komisije Vrhovne komande.

Dr Aleksa Savić bio je posebno posvećen bakteriologiji, koju je specijalizovao je u Parizu (1919-1921). Studije zaraznih bolesti započeo je pred kraj rata u Solunu gde su stizale brojne izbeglice iz Male Azije šireći kugu. To iskustvo pretočio je u knjigu (studiju) „Kuga“ (1924) koja je izazvala interesovanje i stranih lekara. Svoja iskustva izneo u nizu članaka u našim i stranim medicinskim časopisima. Objavio je i ove radove: Tifus (1909), Influenca (1918), Letargično zapalenje mozga (1920), Bronhitis, spirohetoza (1923).

Godine 1921. godine postavljen je za upravnika Niške okružne bolnice, istovremeno obavljajući i dužnost šefa Odeljenja za unutrašnje bolesti. Niška bolnica je veoma brzo postala jedna od najboljih u Srbiji. Bio je inicijator osnivanja Lekarskog udruženja u Nišu i prvi predsednik.

Za narodnog poslanika, na radikalskoj listi, biran je dva puta – 1923. i 1927. godine. U Vladi Velimira Vukićevića, od 16. juna 1927. godine, bio je ministar narodnog zdravlja. Više nego i jedan prethodni ministar, angažovao se na poboljšanju organizacije rada bolnica, dok je u ministarstvu okupio najpriznatije medicinske stručnjake.

U toku rata dobio je čin rezervnog sanitetskog potpukovnika. Odlikovan je ordenom Sv. Save 3. stepena, Legijom časti, Belim orlom sa mačevima 4. stepena i Zlatnom medaljom za hrabrost i Zlatnom medaljom za revnosnu službu. Posmrtno, Kralj Aleksandar ga je odlikovao Lentom Sv. Save prvog stepena.

Govorio je francuski, nemački i engleski jezik.

Umro je 27. januara 1928. godine, u Nišu, u porodičnoj kući, okružen familijom, prijateljima i poštovaocima. Sahranjen je 29. januara, po sostvenoj želji, na prokupačkom groblju, na brdu Hisar.

Školovanje

Milan Savić, užički pekar, kafedžija i vlasnik hana na Slanuši i njegova žena Julka uživali su ugled i poštovanje. Milan, rođen 1845. godine u Hercegovini, doselio se u Užice, zaposlio se kao kafedžija, kasnije se osamostalio i stekao prilično bogatstvo. Milan i Julka Savić su izrodili dve ćerke Milku i Darinku, četiri sina, od kojih su dvojica preminula u detinjstvu. Stariji sin Milivoje dobi je brata Aleksu 19. marta 1878. godine.

Aleksa Savić je bio dobar đak, o čemu svedoče ocene iz šestog razreda Užičke gimnazije. Peticu je imao iz francuskog jezika, fizike i tehnologija; četvorku iz poznavanja literature, nemačkog jezika, opšte istorije, algebre, geometrije, nacrtne geometrije, slobodnog crtanja, topografskog crtanja i ornam. crtanja; samo je iz modeliranja imao trojku.

Ispit zrelosti učenika Alekse Savića u užičkoj realci

Školske 1894/95. izašao na ispit zrelosti i dobio srednju ocenu 4.

Školovanje nastavlja u Beogradu, studira tehniku na Velikoj školi. Bio je cimer Nedeljka Kašanina, kasnije profesora Beogradskog univerziteta, kome je Aleksa ostao u lepom sećanju: „Aleksa je doista imao sve odlike dobrog druga. Bio je nesebičan i nezloban, dobrog srca, iskren i čestiti, vedar, širokogrud, veliki optimista i uvek dobro raspoložen. U naše društvo unosio je živost i veselost svojom lepom pojavom, vedrim temperamentom i prijatnim pričanjem, u kojemu je imalo uvek i šale“.

Velika škola nije ispunila želje ambicioznog Savića, želeo je da bude doktor, možda pod uticajem strica Jovana, narodnog lekara u užičkom kraju. Jovan je bio samouk, ali umešan u nameštanju zglobova i fiksiranju preloma kostiju.

Posle godinu dana Velike škole u Beogradu, 1896. godine Aleksa odlazi u Grac na studije medicine, kao stipendista Sreza užičkog. Titulu Doctor medicinae universae Aleksa dobija 23. aprila 1903. godine. Lekarsku karijeru počinje služenjem vojnog roka u Drinskoj bolničarskoj četi u Valjevu, da bi šestomesečno stažiranje obavio na Ginekološko-akušerskom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu.

Lekar u Prokuplju

Dr Aleksa Savić bio je stipendista Sreza užičkog, ali kako je taj srez u prvim godinama XX veka ima okružnog fizikusa (dr Aleksandar Stojković) i „varoškog lekara“ (dr Mihailo Lepčinski), Ministarstvo unutrašnjih dela, preko koga su se lekari zapošljavali, postavlja ga 15. septembra 1904. godine za sreskog lekara Sreza prokupačkog (Okruga topličkog), sa sedištem u Prokuplju. Tu zatiče dr Dimitrija Micića, okružnog fizikusa i upravnika bolnice.

Izgled Prokuplja u vreme dolaska doktora Savića

Savićev skoro decenijski rad u Toplici obeležile su neprekidne borbe sa zaraznim bolestima i akutnim oboljenjima, primenjivao je dezinfekciju i izolaciju obolelih. Prosvećivao je narod, koji nije imao naviku da traži pomoć lekara. Sarađivao je sa učiteljima, sveštenicima, činovnicima… Nema sela do kojeg nije došao iako su bila besputna, planinska, u blizini turske granice na kojoj su stalno izbijali sukobi.

Koliko je zavoleo Toplicu pokazao je u aprilu 1907. godine. Dobija premeštaj u Ljuboviju, ali tamo nije želeo da ide. Podneo je ostavku, da bi u septembru iste godine ponovo bio postavljen za fizikusa Okruga topličkog.

Prvi stručni rad

Prvi stručni rad dr Alekse Savića bio je posvećen tifusu. Knjižicu tada sreskog lekara, izdao je 1909. godine Okružni odbor Okruga topličkog.

Prethodno u „Topličkim novinama„, službenom listu Okruga topličkog, u brojevima 24 i 25, avgusta i septembra 1909. godine objavljen je opširan članak dr Savića o tifusu, uz redakcijsku napomenu da će se uredništvo „povodom češćeg pojavljivanja zarazne bolesti tifusa u pojedinim krajevima u našem okrugu… postarati da ovu raspravu otštampa u zasebnu knjižicu kao izdanje okružnog odbora“.

List „Niška trgovina„, u broju od 25. oktobra 1909. godine, obaveštava o knjižici „Tifus“ na 37 strana, štampanoj u Prvoj prokupačkoj štampariji „Jug Bogdan“ M. Pavlovića: „Knjižica je napisana popularno, a namenjena je ‘pismenoj seljačkoj inteligenciji’, da bi što više prodrla u narod radi obaveštavanja i predohrane od te opake zarazne bolesti.“

Na objavljivanje knjižice o tifusu reagovale su „Beogradske novine“ koje u broju od 29. oktobra 1909. godine, ovoj temi posvećuju dve trećine strane. „Dr Savić je leteo po zaraženim krajevima i priticao svakome obolelome u pomoć, a savetima i poukama upućivao nezaražene, kako se imaju upravljati da im zaraza ne kucne na vrata. Radeći tako d-r Savić je postigao najveći uspeh u svome lekarskom pozivu, stekao je veliku ljubav i puno poštovanje naroda svoga sreza. Te vrlo vešto razrađene lekarske savete d-ra Savića okružni odbor okruga topličkog otštampao je u mnogo hiljada primeraka i raturio ih besplatno po narodu, da se narod iz njih pouči kako mu valja živeti i šta da radi da se spase boleštine.“

Knjižicu čitaocima preporučuje i list „Samouprava„, u broju od 5. novembra 1909. godine.

Ratni lekar

Mobilisan je kao sanitetski oficir, lekar je Konjičkog puka 2. poziva Moravske divizije. Godine 1913. u Kočanima je upravnik bolnice. Posle Balkanskih ratova postavljen je za fizikusa topličkog na kome ga je zatekao Prvi svetski rat.

Na početku Velikog rata bio je upravnik Rezervne bolnice u Valjevu, u vreme velike epidemije tifusa od koga su stradali mnogi srpski vojnici. Februara 1915. godine, dr Ludvik Hiršfeld, poljski lekar i epidemiolog, tada docent na fakultetu u Cirihu, odazvao se pozivu srpske vlade i došao u ratom zahvaćenu zemlju na Balkanu. Pripadaju mu velike zasluge za stavljanje pod kontrolu epidemije pegavog tifusa, koji je kosio širom Srbije, posebno u valjevskom kraju. S proleća 1915. godine, broj obolelih se smanjivao, a epidemija stišavala. Dr Hiršfelda su proglasili za pobednika, ali je on zasluge pripisao srpskim lekarima, u svojim uspomenama posebne ističući dr Aleksu Savića: „Bio je to džin atletske konstrukcije i surovog izraza lica. Imao je snagu i upornost mladoga bandoglavca, ali se prema meni i prema laboratoriji ponašao prosto s nežnošću. Učio je sa oduševljenjem, ali i sa uobraženošću razmaženog deteta. U jednom trenutku je zamislio da je osvojio čitavu bakteriologiju i time je potkrepljivao želju da dobije odgovarajuće društvene i stručne funkcije.“

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju a nakon toga na Krfu rukovodio je sanitetom Prve armije, koji nakon reorganizovanja biva prebačen na Solunski front. Dr Savić u Solunu postaje član Međunarodne komisije za higijenu i zarazne bolesti, u kojoj je od srpskih lekara i dr Dragutin Petković. Ocenjujući rad dr Savića, kome je poveravao najteže zadatke, dr Đoka Vladisavljević (1865-1932), sanitetski đeneral i inspektor vojnog saniteta, u Solunu na dužnosti načelnika saniteta Prve armije i načelnika sanitetskog odeljenja Vrhovne komande, napisao je: „Sve poslove izvršavao na puno zadovoljstvo svojih starešina. Prema mlađim bio je strog, ali pravičan; prema starijim savršen u saradnji i izvršenju zadataka i naredaba“. U vreme pojave kuge na Solunskom frontu, dr Saviću je bila poverena profilaksa (preventivne mere) ove bolesti kod vojske i izbeglog stanovništva. Rezultat njegovih većih i opsežnijih ispitivanja je objavljivanje naučne studije pod naslovom „Kuga“ (1923).

U Solunu ostaje do 1919. godine, odakle odlazi u Pariz gde je proveo oko dve godine na specijalizaciji infektivne i interne medicine.

Bio je lični lekar Vojvode Živojina Mišića, sa kojim je, na lični poziv engleskog kralja, boravio u Londonu. Bio je član srpske delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Svaki slobodni trenutak koristio je za obilazak pariskih klinika, istovremeno obezbeđujući sanitetski materijal za srpsku vojsku.

Na čelu Niške okružne bolnice

Posle povratka sa specijalizacije, dr Savić 1921. godine postaje upravnik Niške okružne bolnice i šef internog odeljenja. Za vreme njegovog upravljanja, u niškoj bolnici se otvaraju se očno, ušno i dečije odeljenje a sagrađena je i zgrada zaraznog odeljenja.

Dr Savić se smatra utemeljivačem naše epidemiologije, bakteriologije i higijene. Kao ugledni stručnjak i ratni veteran izabran je za predsednika lekarskog udruženja za Niš i okolne okruge, pododbora Srpskog lekarskog društva u Beogradu 1923. godine. U to vreme prvi put je uveden obavezan lekarski staž u trajanju od godinu dana. Dr Savić se rado prihvata posla da edukuje mlade lekare i uputi ih u medicinsku praksu.

Poslanik i ministar

Prihvatanjem kandidature Topličkog izbornog okruga, 1923. godine postao je narodni poslanik. Lista „Radikalna Savić“ dobila je 9.516 glasova, više nego sve četiri preostale liste zajedno, što govori o ugledu Dr Savića u narodu.

List „Vreme“ – Rezultati izbora u okrugu Topličkom

Godine 1927. izabran je za ministra narodnog zdravlja u Vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za vreme poslaničkog i ministarskog mandata založio se da sve naučne institucije budu pristupačne lekarima i da se zdravstvena služba i zdravstvenici radnici približe i najudaljenijim planinskim selima. Založio se za početak izrade jedinstvenih sanitarnih zakona za celu državu, za reorganizaciju javnog saniteta, a ponajpre za zidanje novih i popravku starih bolnica na celoj teritoriji države. Tada su sačinjeni programi za izgradnju više bolnica, posebno planovi za vodovode i kanalizaciju.

Krajem 1927. godine Ministarstvo narodnog zdravlja nabavlja rentgen aparate za bolnice u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Ćupriji, Leskovcu, Požarevcu, Prištini i Prizrenu. Ministar Savić potpisao je i rešenje za nabavku aparata „Pantostat“ (cistoskopski pregledi) za bolnice u Čačku i Zaječaru.

Bio je ministar kada se 11. septembra 1927. godine ponovo našao na izbornim listama radikala za narodne poslanike. Izabran je za poslanika na dva mesta, u Prizrenu i Prokuplju. Zadržao je prizrenski mandat.

Smrt u pedesetoj

List „Vreme“ – Sahrana dr Alekse Savića

Bolesti koje je preležao tokom rata, ostavile su traga na zdravlju dr Savića. Godine 1913. u Kočanima, gde je bio upravnik bolnice, razboleo se od kolere. Tri godine kasnije, u Valjevu, gde je bio upravnik Rezervne bolnice, preležao je pegavi tifus. U ratu je preležao groznicu i dizenteriju. Više od 10 godina lečio se od tuberkoloze burega.

Dr Aleksa Savić preminuo je u pedesetoj godini života, u Nišu 27. januara 1928. godine. Sutradan se od njega, uz vojne počasti, oprostio Niš. Ispraćaju su, uz dugačku povorku građana, prisustvovali kraljev izaslanik – general Ječmenić, izaslanici Narodne skupštine, svi članovi Vlade, oficirski kor… Pomen je držao episkop niški Dositej. Specijalnim vozom posmrtni ostaci preveženi su u Prokuplje gde je dr Aleksa Savić sahranjen 29. januara 1928. godine.

Dr Radivoje Radenković, prijatelj sa studija u Gracu, saborac na Solunskom frontu, po oslobođenju zemlje sanitetski referent u Smederevu, oprostio se od prijatelja rečima: „Aleksa Savić je ostavio ovaj svet u punoj svojoj snazi, onda upravo, kad je najviše mogao koristiti stvari, za koju se celog svog veka sprema. Ima nečeg uzvišenog i simboličnog u tome: neugasiti se kao plamičak svećice, koja dogoreva, već sagoreti odjednom, fenomenalno, zasvetlivši punim sjajem, makar i poslednji put, poput meteora“.

U Prokuplju, na vrhu Hisara, gde je po izričitoj želji sahranjen, podignut mu je spomenik. Epitaf na spomeniku, koga je Savić sastavio, glasi: „Na ovom mestu sahranjen je po izričitoj želji da bude u svojoj Toplici, kod svojih Topličana, koje je tako voleo i čijem je dobru svoj život posvetio.“

Sav kapital ostavio Prokuplju

Sav kapital dr Aleksa Savić ostavio je opštini Prokuplje. Na brdu Hisar nadomak Prokuplja, gde je sahranjen, i danas postoji „Doktorova kuća“, koju ja zaveštao narodu Toplice da se tu izgradi dom sa vidikovcem „bolesnima za oporavak, zdravima za uživanje“. Sada se zove Savićevac. Testamentom je ostavio 400.000 dinara za njenu izgradnju. To je bila ogromna suma za ono vreme. Put oko brda Hisar nazvan je putom dr Alekse Savića.

Pogled ka brdu Hisar i zaduzbini dr Alekse Savića

Zaslugama Alekse Savića izgrađena je 1928. godine moderna bolnica u Prokuplju sa 80 postelja, 14 kupatila, vodovodom, kanalizacijom i električnim osvetljenjem.

Zbog sagledanog značaja zdrave pijaće vode podignuta je na brdu Borovnjak zgrada za gradski vodovod, a brdo pošumljeno. Napravljeni su brojni bunari, pumpe i česme gotovo u svim selima. Otvorena je Poljoprivredna škola u gradu i brojne škole po selima, naročito domaćinske. Izgrađena su parna kupatila u Blacu i Kuršumliji i preko 60 higijenskih vodenih objekata. I ne samo to, doktorovim ukazom pošumljena je mnoga golet u topličkom kraju. Samo na jednom posedu zasađeno je 50.000 borova, 200 lipa i 1.000 jasena, a na Hisaru 40.000 četinara donetih sa Karpata.

Spomenik dr Saviću pred bolnicom u Prokuplju (Foto Vikipedija)

Medicinska škola i Opšta bolnica u Prokuplju nose ime po dr Aleksi Saviću. U njegovu čast, uprava bolnice u Prokuplju dodeljuje plaketu „Dr Aleksa Savić“. Osnovao je i Fond za nagrađivanje najboljih književnih radova učenika o Svetom Savi koji je fuinkcionisao do Drugog svetskog rata. U krugu Opšte bolnice, 2009. godine, povodom 80. godišnjice od otvaranja prve bolnice u Prokuplju i topličkom kraju, podignut je spomenik dr Aleksi Saviću, u znak zahvalnosti, jer je se založio da ova bolnica bude sagrađena.

Poznanstvo sa Milevom Ajnštajn

U vreme njegovog boravka i studija u Gracu pridružio mu se brat Milivoje Savić. Aleksa Savić od svoje državne stipendije pomaže bratu da završi studije industrijske hemije u Austriji. Milivoje će se kasnije u Cirihu upoznati sa Helenom Kaufler, Milevom Marić i Albertom Ajnštajnom. Helena Kaufler se udaje za Milivoja Savića 1900. godine, a njeno prijateljstvo sa Milevom Ajnštajn se nastavlja i dolaskom u Srbiju. Kako je Mileva Ajnštajn posećivala porodicu Savić u Beogradu, i redovno im pisala, sačuvana pisma su danas retka svedočenja o životu porodice Ajnštajn. Dragocena prepiska Mileve Ajnštajn i Helene Savić pruža sagu tadašnjeg prostora i prohujalog vremena, životnu dramu Mileve Ajnštajn, sliku građanskog miljea Beograda, porodična druženja, dokaz da se dr Savić poznavao i porodično družio sa Milevom Ajnštajn.

Pismo Mileve Marić upućeno Heleni Savić, iz Ciriha, marta 1928. godine, povodom smrti Alekse Savića: „Takvi divni ljudi, koji tako sjajno ispunjavaju svoj zadatak i svoju dužnost, koji imaju toliko radosti i volje za životom – u najboljem smislu – takvi ljudi moraju da umru, a koliko ima drugih koji bi smrt pozdravili kao milostivog spasioca, a moraju da žive.“

Ovu rubriku iz projekta „Sa užičke kaldrme u svet uspešnih“ sufinansira Grad Užice. Stavovi izneti u ovom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.