U drugoj polovini XIX veka, dok je druga industrijska revolucija iznedrila motore sa unutrašnjim sagorevanjem, ekspoloataciju nafte, automobil i druge pronalaske koji su razvijali zemlje cedntralne Evrope, Srbija je bila izrazito agrarna zamlja sa izraženom zanatske proizvodnje. Kao i niz drugih zemalja južne i istočne Evrope, Srbija je bila suočena sa visokom stopom siromaštva, nepismenošću, što je rezultiralo ekstremno niskim nivoom ljudskog kapitala.
Na spor razvoj industrije uticali su razni faktoru – teške privredne prilike zatečene u zemlji posle oslobođenja od Turaka, preovlađivanje naturalne privrede u mnogim krajevima na selu, zaostalost saobraćajnih veza i vazalni položaj Srbije u oblasti trgovine sa drugim zemljama. U to vreme, čak i da je neko industrijsko postrojenje bilo izgrađeno u Srbiji, pitanje je da li bi bilo kvalifikovane radne snage da stane za mašine. U Srbiji je tada preko 80% stanovništva bilo vezano za poljoprivredu, a na zamahu je dobijalo samo zanatstvo.
Tek sredinom XIX veka, proces reprodukcije zanatskog sistema sa kooperacijom rada i prelazom na fabrički sistem, zasnovan na mašinskom radu, postepeno se odvija u Beogradu, glavnom privrednom centru Srbije, kroz dugi niz godina s kratkim usponima i padovima. U Užicu, tada drugom po veličini gradu u Kneževini Srbiji, zanatstvo se snažno razvija. Godine 1866. oko77% žitelja varoši (2.421 lice) živelo je od zanatstva i prometa pa je Užice važilo za trgovačko-zanatski centar velikog dela zapadne Srbije.
Čaršija se preobražavala, lagano rasla i sporo menjala. Za novije i drugačije od turske kasabe, trebalo je sačekati skoro 20 godina, kada je sa izgradnjom radionice za proizvodnju platna, ćebadi, vunenih štofova i šalova, u literaturi poznatijoj kao Fabrici čohe i ćebadi, počela industrijalizacija Užica. Bilo je to godine 1868.
Kako se desilo da Stojan Popović odluči da kupi fabričko postrojenje od beogradskih poslovnih ljudi Velimira Karapešića i Ota Hrištofa i preseli ga u Užice, udaljeno od glavnih komunikacija i ekonomskih središta? Zna se da je računao na državnu pomoć, a svakako da je računajući na profit u ovom poslu, imao u vidu razvijenu domaću radinost, sirovinsku bazu, jeftinu radnu snagu i energetsku snagu reke Đetinje.
Užički kraj je bio izrazito stočarski, davao je u izobilju osnovne sirovine za izradu proizvoda buduće fabrike, a eventualni manjak vune lako se mogao nadomestiti nabavkama iz Bosne i Novopazarskog sandžaka. Vrlo važno za vlasnike fabrike bilo je što je Đetinja imala dovoljno vode za pokretanje mašina i u letnjim mesecima, kada je vodostaj reke bio najniži. Kada je u pitanju radna snaga, računalo se na seosko stanovništvo, u mnogočlanim porodicama bilo je „viška radne snage“ koja se lako odlučivala na seobu u obližnje Užice u odnosu na udaljenija mesta u Srbiji.
Istoričar Aleksandar Kale Spasojević svojevremeno je objavio opširan rad o „kupovini državne fabrike iz Topčidera i prenosu u Užice“. On navodi da je prva tekstilna fabrika u Srbiji za proizvodnju čohe, ćebadi i sukna popčela sa radom 1853. godine u Beogradu, kao državna fabrika pri Zavodu topčiderske ekonomije. Fabrika u Topčideru prestala je sa radom 1863. godine, mašine i pribor preneti su u jednu šupu topčiderske ekonomije da bi u narednim godinama više delova mašina i alata bilo iznajmljivano ili prodavano. Time je tehnološki kompletirana fabrika značajno oštećena, a svoje je učinilo i vreme jer su mašine i alati propadali u krugu ekonomije.
Mašine rashodovane fabrike potom su dobile nove vlasnike, da bi se, najverovatnije 1866. godine, iz pisma ministra finasija Državnom savetu, saznalo da je Oto Hrištof „kupio vodenicu u Užicu za postrojenje fabrike“. Nešto kasnije sam Hrištof u jednom pismu navodi: „počem ću ja dakle fabriku za vunene stvari u Užičkom okrugu postaviti“.
Mašine i oprema preneti su u Užice između avgusta i oktobra 1867. godine. Transportovane su volujskim kolima koje su put u jednom pravcu prelazila za četiri do pet dana.
Buduća fabrika podignuta je na mestu zvanom Biser voda (po obližnjoj česmi), danas je taj deo grada poznat kao Ada.
Na placu se pored vodenice nalazila i mehana. Njihovo preuređenje, uz prilagođavanje vodeničkog jaza za novu namenu, počelo je krajem oktobra 1867. godine. Odbor opštine užičke prepoznao je značaj prvog industrijskog postrojenja pa je odlučio da se jedno parče zemlje, čija prodaja je tražena zbog potreba buduće fabrike, „da se iz prizrenja toga, što je u interesu celog ovdašnjeg građanstva da se fabrika podigne u njihovoj okolini Velimiru Karapešiću i kumpaniji njegovoj ustupi na večito komad zemlje besplatno, radi podizanja fabrike…“
Fabrika je počela sa radom sa sa oskudnim osnovnim sredstvima. U pogonu je bilo 240 mehaničkih vretena, osam ručnih mašina sa 50 vretena, 10 razboja, jednom valjaonicom sa zupcima i jednom valjaonicom sa stupama i sa dva malja. Posao je dobilo oko 60 radnika, što je bilo više nego što su svih tridesetak užičkih zanatlija imali pomoćnika.
Proizvodi Fabrike čohe i ćebadi izdržali su, bar u prvim godinama rada, probu kvaliteta. To bi se moglo zaključiti po izveštaju sa prve izložbe srpskih proizvoda, održane u Kragujevcu od 27.9 do 1.10. 1870. godine. U izveštaju sa izložbe, objavljenom u listu Težak od 30. septembra 1870, o proizvodima iz fabrike u Užicu se veoma pohvalno govorfi (vidi okvir).
Ali proizvodnja u Fabrici čohe i ćebadi, zbog slabe tehničke osnove, bila je skupa i nerentabilna. Cenu je podizao trošak transporta rabadžijskim kolima i kiridžijskim konjima. Nešto više robe plasirano je u Beograd posredstvom trgovca Alekse Popovića. Dolazi konkurencija spolja, tekstilni proizvodi iz uvoza su jeftiniji i kvalitetniji. Ćebad Stojana Popovića nisu mogla da konkurišu ni bosanskoj ćebadi.
Fabrika iz Užica, kao uostalom i mnoge druge u Srbiji, nisu mogle bez pomoći države. U septembru 1870. država je odobrila Popoviću pozajmicu iz državne kase od 1.200 dukata, uz interes (kamatu) od 6%. Pozajmice stižu još nekoliko puta, ali se množe i Popovićevi zahtevi za odlaganje rokova otplate ranijih dugova.
Fabrika je „živnula“ tokom srpsko-turskih ratova (1876-1878) kada je Ministarstvo vojske donelo odluku da se najveći deo potreba Javorske brigade u ćebadima zadovoljava iz Užica. Sve do završetka rata plasman proizvoda Fabrike čohe i ćebadi bio je obezbeđen, a radnici nisu strahovali za posao i nadnice.
Već naredne godine po okončanju srpsko-turskog rata Fabrika čohe i ćebadi ponovo zapada u krizu. Od države su tražene nove povlastice i pomoć. Kada je 1880. godine najavljeno podizanje tekstilne fabrike u Paraćinu, poslanici iz okruga užičkog u Narodnoj skupštini tražili su da se fabrika gradi u Užicu jer bi fabrika u Paraćinu ugušila Fabriku čohe i ćebadi. No, strani kapital, uz pomoć koga je građena fabrika u Paraćinu, našao je način da pridobije naklonost srpskih vlasti. Sa početkom rada Fabrike štofova u Paraćinu, Preduzeće Stojana Popovića našlo se pred nepremostivim teškoćama zbog nedostatka kapitala iz državne kase. Umešala se i politika, Popovićevi politički protivnici radikali počeli su da mu „kvare branu, da vade kolje iz nje“.
Konačno, krajem 1885. godine Fabrika čohe i ćebadi prestaje sa radom. Njen vlasnik Stojan Popović do kraja života radio je kao trgovački putnik, a jedno vreme bio je i predsednik užičke opštine.
Postojala je 17 godina i iako su je gotovo bez prestanka pratile finansijske teškoće, njen značaj za početak industrijalizacije užičkog kraja je izuzetan. Na ostacima „stare suknarske fabrike“ 1890. godine počela je da radi Tkačka škola koja je dobila status „državne radionice“. Rasformirana je poslednjeg dana 1900. godine, ali je njen stručni kadar uključen u novoformiranu Tkačku radionicu. On je doprineo da se i za Tkačku radionicu iskoristi vodena snaga reke Đetinje. Iskustva Fabrike čohe i ćebadi, ali i preporuke prof. Đorđa Stanojevića, doprinela su da se istovremeno grade radionica i električna centrala, ovog puta po Teslinim principima.
(Z. Ž.)
Projekat „Događaji koji su promenili užički kraj“ realizovan je u drugoj polovini 2021. godine, uz sufinasiranje grada Užica.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
