Legat Radovana Popovića ili pet hiljada knjiga pod morem

112

Nije Amsterdam rajska dolina samo za hašišare i drugu opijumsku bratiju. U tom gradu sreći kraja nema ni bibliofilima. Ušuškani s obe strane Amstela, antikvarijati su krcati naslovima koji često izgledaju kao da su upravo izvađeni ispod Gutenbergove prese. Uverio sam se u to jednog leta kada sam u blaženoj dokolici obilazio amsterdamske knjižare. Prvo izdanje Kitsove zbirke u kožnom povezu, ili Dikensov „Dejvid Koperfild“ sa devetnaestovekovnom patinom uobičajena su i ne tako skupa stvar.

Jednu knjižaru i danas dobro pamtim: iznad skromnog izloga nalazio se neonski reklamni pano sa čijeg je lica prolaznike posmatrao Džems Džojs, iz one špiclovsko-dendijevske, tršćanske faze, dok je naličje panoa krasio lik dežmekastog Karla Marksa, isti onaj dobroćudni bradonja iz srednjoškolskog udžbenika marksizma, koji kao da je upravo stavio epohalnu tačku na 11. tezu o Fojerbahu. Ta knjižara privlačila me i zbog do tada neviđenog broja biografskih knjiga na policama, što romansiranih, što dokumentarnih, sa pikantim detaljima i ponekom fotografijom in flagranti.

Svaki čitalac-maratonac boluje od viška iluzija o piscima koje voli, pogotovo ako ih nikad ne upozna. I ma koliko težile objektivnom sagledavanju nečijeg života, biografske storije samo pothranjuju tu mistifikaciju. O holivudskim ekranizacijama bolje da ne pričamo! Primerice, iz bioskopskog hita o Hemingveju zapamtio sam gajbe kubanskog ruma, safari kojim dominira slonovsko krdo na ekskurziji kroz savane i prašume, iskolačenog toreadora, donji deo leđa Nikol Kidman i jedva čujan otkucaj pisaće mašine marke „Underwood“ u blaga karipska praskozorja. Pa ipak, uprkos svemu, biografski žanr je odavno nadmašio sva očekivanja. Često se navodi primer Kafkine biografije koja je pre petnaestak godina u Italiji prodata u tiražu od sto hiljada primeraka, što jr više nego ukupan tiraž prodatih Kafkinih knjiga u Italiji za proteklih pola veka.

U vreme dok sam u Amsterdamu prelistavao besprekorno dizajnirana ilustrovana izdanja o Prustu, Čehovu, Kafki, Henriju Džejmsu, Virdžiniji Vulf, Džojsu, Fokneru, Henriju Mileru, Beketu…  nisam poznavao Radovana Popovića, najpoznatijeg biografa srpske književnosti. Čitao sam njegove knjige o Crnjanskom, Rastku Petroviću, Andriću i Meši Selimoviću, znao sam da je naše gore list (rođen u Dubu 1938. godine, započeo novinarsku karijeru u užićkim Vestima…), da je dugogodišnji novinar i urednik Kulturnog dodatka Politike… ali tek desetak godina kasnije pričaće mi o fascinaciji knjižarama u Parizu i Amsterdamu, odakle je godinama donosio uglavnom biografske knjige.

U Pariz je, koliko znam, obično odsedajući u krug Sen Žermena i Sen Mišela, bar jednom godišnje odlazio sa suprugom, iz sentimentalnih i prijateljskih razloga (susreti sa Sretenom Marićem, Žikom Stojkovićem, Danilom Kišom, Koljom Mićevićem…), a u Amsterdam u posetu kćerki. Bilo kako bilo, donedavno je nekoliko hiljada biografskih knjiga krasilo njegovu kućnu biblioteku u Beogradu, na Vidikovcu. Mnoge su mu poslužile kao ogledni primerci tokom nastajanja njegovih biografskih povesti o plejadi srpskih pisaca 20. veka. Popovićeva odabrana dela u dvadeset knjiga (a napisao ih je preko pedeset), koja je 2009. godine objavio Službeni glasnik u kolekciji „Velikani srpske književnosti“, predstavljaju krunu jedne stvaralačke misije čiji značaj uveliko prevazilazi kulturne (ne)prilike u kojima su nastajale.

Popovićev prijatelj dr Gojko Tešić s pravom ističe da je Radovan Popović „najobjektivniji znalac književnog života“ u Srbiji. Građa za njegove životopise sastavljena je od suve faktografije, činjenice ne podležu ni najmanjoj sumnji, ali je dramaturgija tih knjiga, prividna lakoća Popovićevog pripovedačkog dara, hroničarski svedenog i lišenog opštih mesta, teško dostižan vrhunac književne biografistike. Đavo je u detalju, a Popović je velemajstor u prepoznavanju sitnica koje život znače. Stoga njegove knjige o Isidori Sekuluć, Andriću, Dušanu Matiću, Vasku Popi, Branku Miljkoviću, Branku Ćopiću, Todoru Manojloviću, Desanki Maksimović, Aleksandru Popoviću, Miloradu Paviću, Ljubiši Jociću, Dobrici Ćosiću, Mihizu, Veljku Petroviću, Aleksandru Tišmi, beogradskim nadrealistima i već pomenutim klasicima srpske književnosti već decenijama iščitavamo kao najuzbudljivije stranice veka za nama. U najmanju ruku, rame uz rame stoje sa svim knjigama one amsterdamske i drugih svetskih knjižara.

Ko je bar jednom u neformalnom razgovoru slušao Popovića zna da je usmena istorija novije srpske književnosti  zamalo uzbudljivija od Homerovog epa. To „zamalo“ znači da u svakom piscu čuči Odisej, ali ne može baš svaki odoleti svinjskoj sudbini pred čarima boginje Kirke. Jedna njegova podebela knjiga –  „Srpski književni zverinjak“ (Službeni glasnik, 2011), na prvi pogled puka hronika književnog i vanknjiževnog života srpskih literata, najbliža je toj istini.

U „Vestima“, gde je Radovan Popović započeo svoju blistavu novinarsku karijeru, dugo je živela jedna legenda: Popović je najbrže pisao svoje tekstove, a Slobodan Ćetković najsporije. Pisao je, govorili su svedoci, odlične reportažne izveštaje sa mesta koja nikad nije video. Međutim, pamtio je ono što je zaista čuo od književni velikana, prvi put, recimo, od Veljka Petrovića u Gradskoj kafani, onog 4. jula 1961. godine na tek otvorenom Trgu partizana, kada je Pertrović sa Miroslavom Krležom, Oskarom Davičom, Brankom Ćopićem, DobricomĆosićem i drugima došao kao ukras političke svite u varoš na Đetinji.

Nije preterano reći da Radovan Popović nikada nije napustio Užice iako već više od pola veka ovde nema stalnu adresu. Ne samo zbog toga što je do pre nekoliko godina leta provodio u svojoj planinskoj kući u Ribnici na Zlatiboru, već što kao pouzdana „užička veza“ iskreno radi na promociji ovdašnjeg duha. Donedavno, ako Raško nije zapisao u Politici da je objavljena knjiga nekog od Užičana, taj bi kao „pisac“ ovde ostao nevidljiv, osim za užu familiju i društvance iz kafane.

Radovan Popović ispred svog legata u Narodnoj biblioteci Užice, u društvu Anđe Bjelić i Dušice Murić

U više navrata Popović je do sada užičkoj Narodnoj biblioteci poklonio oko pet hiljada knjiga. Poklonu se ne gleda u zube, ali nije zgoreg pomenuti da je reč i o preko dve hiljade prvih izdanja sa posvetama. Te knjige čuvaju se kao neka vrsta Popovićevog  legata, ostale kruže među čitaocima, članovima matične i okolnih biblioteka. U „legatskom“ delu smeštene su knjige Miodraga Bulatovića, Slobodana Selenića, Ljubomira Simovića, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Dejana Medakovića, Milosava Tešića, Predraga Palavestre, Svetislava Basare, Davida Albaharija, Gojka Tešića, Jovana Ćirilova, Mihiza, Dušana Kovačevića, Svetlane Velmar Janković, Milovana Danojlića, Dinka Davidova, Ljubivoja Ršumovića… Jedinstveno susedstvo raznolikih naslova, neretko poetički nepomirljivih i idejno suptotstavljenih.

Od lažne skromnosti do istinskog pijeteta, od suzdržanosti do posvećenosti,  mnogo toga može se pročitati iz dve Popovićeve knjige „Posvete srpskih pisaca“, kao što se iz posveta njemu u knjigama koje sada krase police užičke Narodne biblioteke takođe čitaju znaci vremena. Tako u Popovićevom primerku knjige „Hleb i so“  25. marta 1993. Ljubomir Simović piše „u vremenima koja prete da nas ostave bez hleba i soli. S nadom da ćemo i mi, i naša prijateljstva preživeti sva iskušenja“, a u februaru 1996. u „Užicu sa vranama“ posvetu Branki i Radovanu Popoviću zapisuje „s nadom da će i nama jednom, i nad Ribnicom i nad Avalom, osvanuti vidici bez vrana“. Dve godine kasnije, 4. februara 1998. posvetu u zbirci „Ljuska od jajeta“ piše „s nadom da će nas bar ljuska od jajeta izneti iz oluja“,  a 21. decembra 1999. godine,  u „Novom galopu na puževima“ „s nadom da će se ovaj predugi galop na puževima jednom ipak pretvoriti u let na krilatim konjima“. Kakvo predosećanje vremena budućeg!

Sredinom juna 1995. na stranicama romana „Poslednji let za Sarajevo“ zapisaće autor:

Dragom Radovanu, 

u očekivanju da će poput

Bjelinskog, posle čitanja

ove knjige dotrčati i

probuditi me usred noći.

Prijateljski,

Momo Kapor

 U Beogradu, 3. septembra 1998. na prvoj stranici knjige „Prkosi i zanosi Stanislava Vinavera“ pisac beleži:

Dragom Radovanu,

još jedan proizvod mog

bekstva u rad kao

jedini spas od nevolja

svake vrste.

Najsrdačnije

Gojko Tešić

Od oktobru 2003, godine datira posveta u knjizi „Jedan mogući život“:

Dragom Radovanu Popoviću,

za svo prijateljstvo i saradnju

(u prošlom veku i milenijumu)

tvoj

Stevan Raičković

A Popovićev prijatelj i čest sabesednik Živojin Pavlović, koji će mnoge njihove razgovore zabeležiti u svojim dnevnicima, ispisuje sledeću posvetu u svom erotskom romanu „Simetrija“:

Radovanu,

prijatelju,

za uživanje (ili zgražavanje).

Ž. P.

Mihiz u „Autobiografiji – o drugima“ 16. oktobra 1990. piše:

Dragom Radovanu Popoviću,

sa zahvalnošću za izuzetno značajne

poslove iz novije istorije srpske književnosti

kojima se tako znalački i

pasionirano bavi.

Kada sam izgubio svoj primerak „Časa anatomije“ Danila Kiša, naručio sam ga preko interneta od nepoznatog prodavca antikvarnih  knjiga. Dobio sam primerak sa posvetom Danila Kiša Matiji Bećkoviću i Veri Pavladoljskoj. Uredno sam je platio, ali sam se osećao kao lopov. Slučaj je hteo da sam istog dana sreo Radovana Popovića u Užicu i požalio mu se, jer nisam znao kako knjigu da vratim prvom i pravom vlasniku. Jednim njegovom pozivom poznatog pesnika, o kome je inače napisao čitavu knjigu, problem je bio rešen. Znao je iskusni bibliofil da je put do knjige često važniji od njenog posedovanja.

Kafka je jednom rekao prijatelju da knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama. Pet hiljada knjiga u užičkoj biblioteci sa ex librisom Radovana Popovića čeka na ledolomce. I tako se voli zavičaj…

(Z. Jeremić)

Projekat „Užičke biblioteke“ realizovan je u drugoj polovini 2022. godine, uz sufinansiranje  grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.