Dr Teodor Božin (1895-1983), hirurg, trinaest meseci bio je lekar u Užičkoj bolnici (1929-1930). Rođen u srpskoj porodici u Modošu (sada Jaša Tomić), tada mađarskoj varošici, po promociji u „doktora medicine, hirurgije i ginekologije“ na Univerzitetu u Grajfsvaldu, lekarskog sataža, specijalizacije hirurgije i obilaska nekoliko evropskih klinika, pošto stranci zbog političkih prilika nisu mogli da dobiju stalno zaposlenje u Nemačkoj, na poziv jednog srpskog diplomate odlazi u Srbiju i prihvata da lekarski poziv započne u Užicu.
U sećanjima na boravak u Užicu ostavio je zanimljive opise mesta, ljudi i, posebno, rada sa pacijentima.
„Užice je u ono vreme bilo prava prvincijska palanka sa turskom kaldrmom i malim prizemnim kućama. Jedine dve zgrade na sprat bile su tada Okružni sud i Gimnazija… Nigde se čovek ne asimilira kao u Užicu! Već prvi koraci u ovoj sredini su mi bili jako primamljivi – svuda srdačno primljen… veseo narod.
Javim se odmah u bolnicu na dužnost, u dolinu Krčagovo. Spoljašnost bolnice izgledala je kao neko malo naselje sa paviljonima. Kako je hirurško odeljenje bilo spojeno sa ginekološkim, bilo je samo nekih porodilja. Hirurga nije bilo i samo je neko vreme kao zamenik radio neki hirurg iz Beograda. Upravnik bonice, doktor Zotović, pariski đak, nađe mi privremeni stan kod neke divne starice, Mime Savić, koja me primi kao sina, jer je bila sama u kući. Tu sam osetio priv put topliu užičke duše, a kod Mime se dolazilo ka na ćabu. Pila se kafa od jutra do sutra. Posle nekoliko dana su mi ponudili dve sobe i predsoblje kod Race Đerasimovića. Kod Trifunovića, u kafani „Pariz“ sam se hranio, a subotom i nedeljom je uvek bila igranka na kojoj sam „živo učestvovao“. Igrala su se srpska kola, a ja uveo i „banaćansko“ i „sremčicu“ kao novitet. Bilo je vrlo veselo, a mlade Užičanke su samo cupkale sa mnom kolo jer kao mlad lekar, sigurno sam bio i kandidat za neku od njih.“
Dr Teodor Božin (na slici iz vremena kada je boravio u Užicu) ipak se oženio svojoj studentskom ljubavlju, Nemicom Ilzom Grote, koju u maju 1930. godine dovodi u Užice:
„Naš novi stan (je) bivša kafana „Orlić“. Kuća na sprat, dole udešena za praksu, a gore pet soba za nas. Mnogobrojni prijatelji dolaze, a ženu su moju Ilzu izljubile i dočekale kao svoju. Pokazao sam joj celu okolinu i, moram priznati, da smo oboje bili presrećni što smo došli u taj divni kraj. Počele su i posete raznim prijateljima, pa slave, i sve je to za nju bilo novo… Imali smo u bolnici baštovana i u svako podne, kada sam se vraćao iz bolnice, on mi je davao „ružu maršalku“ za moju ženu. Ta neverovatna toplina prijema nas je tako očarala da smo se zaista osećali kao kod svojih. Uslužnost i ljubaznost na svakom koraku! Moja žena je uvek govorila da ćemo tu život provesti.“
Verovatno da porodica Božin ne bi napustila Užice da Teodoru nije naložen premeštaj u Valjevo („Neki građani odoše čak u Sarajevo da nas brane, ali bez mnogo uspeha…“). Posle nekoliko godina u Valjevu, dr Božin prelazi u Šabac gde radi do penzionisanja 1959. godine. Šabac čuva uspomenu na ovog izuzetnog čoveka i hirurga koji je kratak period svoje profesionalne karijere vezao za međuratno Užice.
(Literatura: Dr Teodor Božin – Od krojačke igle do hirurškog noža, Šabac, 2001)
