„Od Užica do Кraljeve Vode, vodi jedan od najlepših puteva u zemlji. Sav usečen u kamenu, širok, s čvrstom podlogom da je miline njime putovati. Кroz splet ogromnih kupastih bregova od crvenog i belog krečnjaka, pored fantastičnih i otsečnih blokova stena koje liče na džinovske ljude, na ogromne zube i sedla, sa mestimičnim uvalama, praznim kamenjarem i travnim zaravnima prolazi put, ostavljajući postepeno varoš, klisuru i razbacane gromadne stene. Posle nekoliko kilometara od varoši teren se menja, jednostavniji je i viši, sa širim vidicima. Postepeno se pojavljuju kržljave njive pored puta, zemlja crvena mršava, često iz nje strče manji i veći odlomci krečnjaka. Naiđu mestimice i pošira polja i livade, veći i omanji kompleksi sitnogorice, pa opet kamenjar dok se sve to ne slije sa početnim zlatiborskim brdima koji čine prostranu visoravan.
Auto krenu, očas izlete iz varoši i zagrabi širokim i čvrstim drumom. Кroz tunel ispred nas pomoli se sarajevski voz i neke ruke mahahu maramicom put reke kupačima. Na drumu nikakvih prepreka, pa auto kao da leti. S vremena na vreme, pri okukama, auto se trucne.
Auto često zaobilazi kupaste kamenjare s kržljavom travom i nekim žutim cvetovima. Iza jednog brega izlete Čajetina, malo sresko mesto s nekoliko kuća i dućana, mehana i gotovo svim nadleštvima pod jednim krovom. S proleća je sva u zelenilu.
Naš se auto zaustavlja pred jednom gostionicom… Posle nekoliko trenutaka, pošto naš šofer posvršava neke poslove i s nogu ispi dve ljute, auto krenu dalje. Široka bela traka puta belila se i vijugala između zelenih livada, golog krečnjaka i šuma koje su se dizale na dolini pored puta. Put se postepeno penjao i time (su) nastupale promene u atmosferi. Vazduh svežiji i oštriji. Osećaju se jasne promene. Grabi auto po ravnom putu kao da ga neko juri i jednog trenutka izbi na jednu zaravan odakle se video ceo Zlatibor. Ogroman se prostor sad ukaza pred očima. Ispred nas, malo dalje od puta, razbacane grupe drvenih kućeraka… gde je san prijatniji nego u najvećim palatama.
Naš auto prođe prve zlatiborske naseobine i spusti se Кraljevoj Vodi, koja se iz daleka videla u jednoj retkoj borovoj šumi na padini jednog brega… Naš auto se zadrža pred hotelskom terasom Кraljeve Vode. Gvozdena ograda na terasi bila je načičkana radoznalim gostima. Neki su bili sišli dole da se raspitaju preko šofera, da li su im nabavljene naručene stvari u varoši. Jer šoferi, treba istaći, zadovoljavaju putnike uz svemu. Oni pre svega imaju memoriju dobru, ne zaboravljaju ni najmanju stvarčicu što putnik naruči. Oni njima kupuju u varoši i zelen, i voće, i svaku potrebnu stvar.
Ja nisam imao nameru da ostanem kod Кraljeve Vode nego sam želeo da produžim u Ribnicu. Samo je sad nastala mala promena u sredstvima za putovanje. Ja sam uvek put od Кraljeve Vode do Ribnice prevaljivao peške ili na konju, jer sam hteo više da uživam usput, a i put nije bio najpodesniji za automobilski saobraćaj, mada su lakši automobili često odlazili tim putem. Praznikom a i radnim danom uvek se nađe po neki seljak koji je doveo prazno osedlane konje i nudi onima koji su željni jahanja, a takvih ima dosta. Rešismo da se odmorimo od puta, da pogodimo konje, pa da se kroz jedan sat krene…“
