Rujansko četvorojevanđelje

0
12

Tog jula, 1456. godine,  kada je tokom opsade Beograda razbijena turska flota na Dunavu, na levoj obali Rajne u gradu Majncu, svetlost dana ugledalo je remek delo štamparstva – Gutenbergova Biblija ili Biblija u 42 reda, prva štampana knjiga u Evropi, na latinskom jeziku, u tiražu od 185 primeraka, na papiru i pergamentu. Rim je dobio štampariju 1467. a prvu štampariju u Veneciji, gradu u kome su se inače naši ljudi učili štamparskoj veštini, osnovao je 1469. godine Nemac Johan fon Špajer.

Štamparija  na Cetinju (Obod) instalirana je 1493. godine i radila je tri godine.  Od 1521. do 1527. godine radila je Goraždanska štamparija u crkvi Svetog Georgija u Sopotnici, da bi deset godina kasnije u selu Vrutci, u manastiru Rujno bila odštampana prva knjiga u Srbiji – Rujansko četvorojevanđelje.

 U prvoj štampariji u Srbiji knjiga je odštampana slovima ćirilske azbuke koja su imala karakter ustavnog pisma, na 300 listova. Naslovi su, po oceni stručnjaka, odštampani u tehnici ksilografije (drvena slova), dok je tekst štampan olovnim slovima koja su, pretpostavlja se, livena  u samom manastiru. Skladno povezujući crvene naslove pojedinih poglavlja sa tekstom štampanim crnom bojom, rujanski majstor je mnoge strane i za današnje standarde rešio grafički korektno.

U kolofonu, nekoj vrsti impersuma, na poslednjih strani Četvorojevanđelja,  monah Teodosije zapisaće:

Naslovna strana Rujanskog četvorojevanđelja

“Po volji Oca i zapovesti Sina i naklonosti Svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i Prečiste Vladičice Majke Njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanstvena knjiga (godine vizantijske) 7045. u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska na selu koje se zove Vrutci, pri hramu Svetoga i slavnoga Velikomučenika i Pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešnik, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Teodosije. No o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali, ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh Sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu, Amin.”

Istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević piše da je to što nam saopštava Teodosije daleko od uobičajenog monaškog zapisa koga se i on u granicama pridržavao. “Pokazalo se da su njegovi podaci tačni ali i skromni u delu koji se odnosi na njega i njegov udeo u ogromnom poslu pripreme i štampanja Rujanskog četvorojevanđelja. Teodosije ništa ne kaže o zanatu koji je negde morao naučiti, nema pomena o opremi, o drvenim ili olovnim slovima, o saradnicima i pomagačima. On daje tačne kordinate manastira Rujna, pominje toponime u okolini, kao da je slutio da kada se njegove reči budu tumačile, manastira možda i neće biti. Odnosno, da će sve, kao što se i ranije zbivalo, prekriti veo zaborava. Zato Teodosije piše upravo ono što se njemu tada činilo značajnim, i što će se za potomke zaista pokazati dragocenim”, ističe Milosavljević.

Nekoliko decenija mlađi a možda i savremenik Teodosijev, monah Mardarije iz (ne tako daleke) Mrkšine crkve u potkrilju Crne Gore pri hramu svetago Vaznesenija pribeležio je ono što Teodosije nije. Štampajući Četvorojevanđelje 1562. godine, on je zapisao da je slova rukodelisao on lično od željeza i mjedi, i da ga je svršio s velikim trudom i podvigom.

Stranica Rujanskog Četvorojevanđelja

Sve do 1987. godine bilo je uvreženo mišljenje da su u Rujanskoj štampariji  izrezana prva naša drvena slova kojima je monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje na mnogo nižim štamparskim standardima od evropskih još iz vremena pionirskih Gutenbergovih dana. Tek su povodom 450 godina od osnivanja štamparije, kada je objavljeno fototipsko izdanje Jevanđelja, objektivnije sagledani  tehnički uslovi u kojima je monah Teodosije radio.

U Šafarikovoj zbirci Narodnog muzeja nalazi se  čuva se do sada jedini poznat celovit primerak Rujanskog četvorojevađelja. Drugi, neznatno oštećen, sa 11 drugih knjiga, Vuk Karadžić prodao je biblioteci u Sankt Peterburgu. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalazi se primerak koji sadrži manje od trećine listova. U jednoj beogradskoj antikvarnici bilo je pedesetih godina XX veka na prodaju više listova iz starih rukopisnih i štampanih knjiga. U jednoj od njih otkrio je Đ. Radojičić dva lista sa Rujanskog kodeksa, koje je otkupio i poklonio  Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Primerak čuvan u u Narodnoj biblioteci Srbije uništen je u bombardovanju 6. aprila 1941. godine.

Nema pisanih tragova o tome ko je i kada sagradio manastir Rujno, pretpostavlja se  sredinom XV veka. Kada su Turci saznali da je u manastiru počela da radi štamparija, iste godine uništili su i manastir i štampariju. Monasi su prebegli u manastir Rača.

Povodom te istorijske  činjenice pesnik Ljubomir Simović 1987. godine stvara pesmu: 

ZAPIS NA MANASTIRIŠTU U VRUTCIMA

Godine 1537.

ovde se dizao Rujanski manastir.

Vatre su u njegovim konacima davno zgasle,

konaci davno izgoreli i srušeni,

temelje i puteve davno je pojela trava.

Ono što svedoči da je postojalo,

i da je bilo sveto, mesto ovo,

nije ni stub ni kamen, nego Slovo.

Do sredine XIX veka ruševine crkve i pomoćnih zgrada, sa starim kamenim nadgrobnicama okolo, svedočili su o postojanju boljih vremena. U “Opisaniju okruga užičkog” Stojan Obradović 1858. godine beleži da je našao ostatke razvalina manastira i dodaje da “znamenija slavnog toga manastira sad nikakva drugoga nema, osim kamene svete trpeze”. Sve upućuje na činjenicu da  su posle rušenja manastira u drugoj polovini XVI veka, najvredniji ostaci mermera, kamena i podnih ploča razneti ili rasprodati. Tada su i na užičkoj medresi ugrađeni kameni stubovi sa neke drevne rimske vile. Istraživači koji su u Vrutke dolazili posle Obradovića, zaticali su lošije stanje (lokalitet zarastao u šiblje), pa se može pomišljati da su ostaci manastirskih građevina i kasnije raznošeni ili sekundarno korišćeni.

“Na kraju”, piše Dragiša Milosavljević, “kao što je monah Teodosije iz Rujna zasigurno znao da su rujanska slova tvrđa građevina od mermera, cigle i kamena, znao je i da će se Rujno nekad ponoviti. I njemu je moralo biti teško pronići u sumornu budućnost, ali je zacelo slutio da sve što se poruši da se i sagraditi. Znao je i još nešto Teodosije iz Rujna, da je, na primer, jedini zalog obnovi, dubina vere kojom se mogu premostiti obale kao i vekovi. Tako je početkom trećeg milenijuma sazrela misao da se Rujno mora obnoviti.”

Manjak faktografije o monahu Tedosiju bila je inspiracija za pesnike. Ljubivoje Ršumoviće piše:

MONAHU TEODOSIJU PISMO

Pišem da Te umolim, preskromni Teodosije,

Slavu dobijaš, pa sa ponosom nosi je.

Ne poruši niko ni Tebe ni Tvoje Rujno,

Trajete kako činiste, posleno a nečujno.

Monah Teodosije (rad ak. vajara Dragana Dimitrijevića)

Na svetlost dana da nisu Tvoja slova,

Ko zna da li bi mogla i molba ova.

Nije slučajno da Vrutci budu Izvori

Gde se slovo srpsko za sliku svoju izbori.

Tamo gde je čovek Tvoje pameti i kova,

Tamo moraju i svetlonosna slova.

Ti kroz vreme a mi kroz Tvoju ruku

Čujemo Mateja i Marka, Jovana i Luku.

Kroz mrak neznanja da nisu Tvoje reči,

Ko zna koga bismo molili da nas leči.

Ti si drvo rezao i čađu slova molovao,

A mi štampamo hemijom, svetlošću i olovom.

Ne damo zaboravu Tvoj znoj, i trud, i muku,

Ti si putograd bio Dositeju i Vuku.

Zato što Ti postoja, preskromni Teodosije,

Mi danas slovoslažemo i lepše i ponosnije.

Temelji prvobitnog manastira potopljeni su izgradnjom veštačkog jezera Vrutci 1987. godine.

Na inicijativu Žičke eparhije, nedaleko od jezera 2007. godine podugnut je novi manastir Rujno posvećen Sv. Đorđu. Gradnja je trajala tri godine. Autori projekta obnovljenog hrama su arhitekta Aleksndar Čaprić i građevinski inženjer Vladimir Radosavljević, dok je projektant  ikonostasa, zgrade i konaka arhtekta Dimitrije Marinković.

Novi hram je izgrađen u formi trobrodne bazilike bez kupole. Sa spoljašnjr strane građevina je obložena pločama od crvenog kamena koji podseća na rujan, biljku crvene boje po kojoj je   manastir dobio ime. U unutrašnjosti, u južnom delu naosa, ugrađen je stub za koji se veruje da je pripadao prvobirnom hramu.

(Zoran Jeremić)

Previous articleUžički grad
Next articleFabrika čohe i ćebadi iz 1868.– prvi industrijski pogon u Užicu
Zoran Žeravčić novinar iz Užica, završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1983. godine. Deset godina bio zaposlen u Vestima i Radio Užicu, a zatim 23 godine dopisnik Radio Beograda 1 iz Zlatiborskog okruga. Objavio je "Hroniku Drežnika" (2004), bio u uredničkom timu "Užičkog leksikona" za oblast sporta (2011), koautor knjige "Mikoš i Kojadin - legende užičkog sportskog novinarstva" (2015) i autor knjige "Milorad Aleksić - život ispunjen pregalaštvom" (2018). Od osnivanja Udruženja "Kolektiv Užice", januara 2016. godine, za štampu je kao kourednik priredio knjige Radovana Popovića "Osmeh rodne godine", Miodraga Vergovića "Stazama života" i "Los... los... weg!", kao i knjigu "Bunt i snovi Andrije Lojanice".