Užičke bekrije, veseljaci i pijanci

Evo kako se Dragoljub S. Ilić, u rukopisu nastalom 1960. godine, seća međuratnog kafanskog života u Užicu, koje su obeležili Andrija Lojanica (na slici), Milan Milekić, primaš Mijo, Sima Terzić, muzičar Mika Porinac…

„Činilo mi se da ceo svet provodi najveći deo svoga života u kafani. Intelektualci, činovnici, trgovci i zanatlije, hitali su u kafanu po završetku rada. Mlađi su se ugledali na starije, stariji su podržavali primer svojih prethodnika. Niko se nije mogao oteti toj zaraznoj navici. Užice se smatralo kao srpski Sibir, u koji su slati činovnici po kazni. Oni su se u početku čudili tom praznom životu, posle su se navikli i nisu se trudili, da se iz njega izvuku. Pritom, jeftinoća života, činila je život ugodnim, te su ovi činovnici retko po svojoj volji tražili premeštaj, pa ako su bili još i neženjeni, tu bi se i ženili. U Užicu je od uvek postojao i po neki omanji garnizon, koji je na veštački način održavao oskudni ekonomski život. Oficiri se nisu tuđili od građana, kako su bili vaspitavani i kako se praktikovalo u nekim većim mestima, gde je bilo i više vojske, nego su se s građanima lepo slagali i navikavali na izvestan bezbrižan život, a i delili s građanima sve njihove brige i radosti.

Ova tipično palanačka klima jako je godila Andriji Lojanici, koliko da zaboravi svoje jade, toliko i da zadovolji neke umetničke sposobnosti. Lojanica je pisao – to su znali samo njegovi intimni drugovi – stihove, koje nikom nije pokazivao, uz to je lepo svirao na flauti i violini i vrlo lepo pevao. Takvom drugu vrlo lako je bilo naći društva. U kasne noćne časove, kad bi se svet malo razišao, on bi dokopao violinu od poznatog, jagodinskog primaša Mije, koji je izvanredno svirao i samo na želju gostiju izvodio svoju poznatu „slavujsku pesmu“, pa bi produžio sa Mijinom družinom uz buran aplauz zadocnelih gostiju. A kad bi Lojanica zapevao sonornim baritonom omiljenu pesmu: „Od kako je Banja Luka postala“, čaše bi od sevdaha poletele u vis, a piće se lilo kao voda i nikome nije ni na um padalo da ide kući. Još kad bi se tu zatekao i Milan Milekić, jedan mali zvaničnik, sa glasom kao u slavuja, divnim i mekim, veselje bi se produžilo, dok se ćepenci ne bi stali otvarati i pošteni palančani ne bi stali ići po vodu na „Кadinac“ ili na pijacu. U odgovor spolja s druge strane „Male pijace“ ispred kafane „Кod dva bagrema„, odgovarala je harmonika i usiljena pesma Mike Porinca, koji je svirao za nekoliko intelektualaca, mahom mlađih profesora, do sudskih pisara – bećara, koji su svoju dosadu utuckivali pred kafanom. A njen stalni gost bio je Sima Terzić, sekretar Suda, poreklom Crnogorac, koji je pio kao smuk i uvek ostajao trezan. Takvih je čudnih ljudi bilo u našoj palanci. Bekrije, pijanci i veseljaci, a dobri i dobročini ljudi, koji nikome zla nisu u stanju učiniti.

Tako se u vreme moje prve mladosti živelo u Užicu. Centar toga, bili su Lojanica, Milekić i drugovi. Milutin Uskoković, naš poznati pisac, koji je dve godine pre toga bio otputovao iz Užica, završio maturu u Beogradu, upisao se na prava, postao saradnik „Politike“ i počeo se javljati kraćim proznim stavovima, vratio se na letnji odmor u Užice i kao zaboravivši na raniji život u svom rodnom kraju, „zakačio“ je u jednom dopisu ove vesele noćnike, nazvavši ih „sabazorcima“, ali zbog tog dopisa morao se kriti i nije smeo nekoliko dana izlaziti pred „Zlatibor„, iz straha da od „uvređenih“, ne bi dobio batine. Teško je bilo u Srbiji onih vremena biti novinar.“