ZLATIBOROM ŠIROM – prilozi za istoriju Zlatibora i Zlatiboraca prve polovione XX veka

627

PROJEKAT „ZLATIBOROM ŠIROM – PRILOZI ZA ISTORIJU ZLATIBORA I ZLATIBORACA PRVE POLOVINE XX VEKA“ PODRŽAN JE NA KONKURSU ZA MEDIJSKE SADRŽAJE OPŠTINE ČAJETINA ZA 2018. GODINU

STOČARSTVO NA ZLATIBORU PRE 80 GODINA

U februaru 1932. godine, po naređenju Kraljevske banske uprave Drinske banovine, Radiša Šelović, sreski poljoprivredni referent, sačinio je detaljan izveštaj o stanju stočarstva u srezu zlatiborskom. Uz izveštaj sačinjen je i pregled brojnog stanja stoke 1931. godine prema kome u srezu zlatiborskom ima 9.173 grla govedi, 33.394 ovce, 3.906 koza, 1.878 svinja, 1.925 konja, 19.900 komada pernate živine i 2.209 košnica.

Šelović konstatuje da je od svih poljoprivrednih grana stočarstvo najviše rasprostranjeno, a ljudi-stočari su dosta konzervativni, držeći se one narodne „Ovako je moj otac radio pa je bilo dobro, pa ću i ja“. Po tradiciji, stočari se primitivno. Stočarenje je planinsko- suvatsko. Stoka se pušta na prostrane pašnjake i često puta ovde drži dok ne počne da pada prvi sneg.

Za gajenje stoke u Zlatiborskom srezu na livade otpada 10,4 hektara, a na pašnjake 51,4 hektara. Sa ovih površina dobija se 45.396 m.c. sena čiji kvalitet je srednji.

Gostilje - uginula stoka 1932.
Zbog slabe paše i nedostaka prehrane u hladnijem delu godine, stočari sa Zlatibora su se zimi suočavali sa velikim gubitkom stočnog fonda. Kako je to izgledalo ilustruje dopis iz Gostilja, od 29. marta 1932. godine

Poljoprivredni refernet konstatuje da su pašnjaci kvalitetno slabi. „Trave su većinom od slabije hranjive vrednosti koje su sebi sadrže teško svarljive hraneće materije! Pojednih leta trave su isuviše slabe jer je zemljište isuviše propustljivo, te se vlaga brzo gubi i nastaje kržljavost i sušenje trava te stoka u ovoj oskudeva. U srezu nema pašnjačkih zadruga niti kolektivnih pašnjaka. Stoka se na ovim pašnjacima drži leti gde su bačije (kolibe) kod kojih se stoka muze i mleko prerađuje u kajmak i sir. Maslo se uopšte ne proizvodi.“

Stoka je kržljava, sitna i grubog izgleda jer je pod velikim uticajem prirodnih sila na koje čovek ne može da utiče. „Sklonost zemljoradnika za kvalitetno boljom stokom je vrlo mala. Ovde je težnja svakog domaćina da kvantitativno stoka mu bude na imanju zasatupljena a o kvalitetu malo se vodi računa.“ Šelović podseća da se na popravci stočarstva radilo pre Prvog svetskog rata, uvođenjem čistokrvnih bikova simentalske rase, pastuva poluengleska rase i arapskih pastuva. Posle Prvog svetskog rata, prednost su dobili bikovi montafonske rase i pastuvi poluarapske i arapske rase. Priplodni bikovi ustupani su stočarskim zadrugama, a u sreskom rasadniku neguju se i paze jedan ili dva bika.

Kod ovaca odomaćen je zlatiborski soj, a mali broj domaćinstava sklon je da uvođenjem ovnova pešterske rase popravi svojstva domaće ovce. Stočari koji gaje ovce, pored proizvodnje mleka i prodaje jaganjaca, veliku korist ostvaruju od prodaje vune. Godišnje se u srezu prikupi 25.000 kg. vune, dobar deo proda se na užičkoj pijaci za izvoz, a jedan deo zadrži za domaću upotrebu. Procena je da se izveze 17.000 kg. vune u vrednosti od 340.000 dinara.

Stočari nisu bili u mogućnosti da obezbede odgovarajući smeštaj za stoku. „Stočne staje su vrho hrđave. Česti su primeri da je stoka u prostorijama u kojima uopšte nema ni jednog prozora. Samo 2% poljoprivrednika ima zidane staje, ostale su od drveta. U ovim stajama drvenim leti je velika vrućina a zimi velika hladnoća. Prostirka za prenoćište stoke se uopšte ne upotrebljava. Bolji domaćini o ovome malo i vode računa, i to je isključivo upotrebljavaju za prostirke pod volove i konje, a za ostalu stoku prostirka se uopšte nigde ne upotrebljava“.

Najviše stoke proda se na užičkoj pijaci, od čega deo ide za unutrašnjost, a deo železnicom u izvoz. Stoka se kolje i za domaće potrebe, a u srez nema ni jedna klanica.

„Iz ovoga se vidi da još mnogo treba kako delom tako i živom rečju raditi na širenju propagande za boljim načinom stočarenja, a pogotovu ovde gde ima prostranstvo slobodnih površina zemlje, da se stoka gaji u većem broju“ – zaključuje Radiša Šelović predlažući da se opštine snabdeju potrebnim brojem „rasplodnjaka“ koji bi bili ustupljeni najboljim stočarima-domaćinima. „Sve dok se srez ne snabde dobrim i dovoljnim brojem muških rasplodnjaka i razvije težnja kod stočara da gaje stoku kvalitativno dobru, dotle ostaće se na nivou sadašnjice u pogledu unapređenja stočarsatva. Pa kad se ovo sprovede može se sa sigurnošću očekivati dobar rezultat.“

Zbog slabe paše i nedostaka prehrane u hladnijem delu godine, stočari sa Zlatibora su se zimi suočavali sa velikim gubitkom stočnog fonda. Kako je to izgledalo ilustruje dopis iz Gostilja, od 29. marta 1932. godine.

ČAJETINSKI KONJI VRANI…

Načelnik sreza je 6. decembra 1929. god. izdao sledeće naređenje:

Danas u 14 i po časova primetio sam na ulici kao i u ovo sreskoj avliji da su puštani konji svojine Čizmića Sime trg. ovd. i ovo sr. služitelja Crkotića Tijosava, i tako bez sopstvenika jure po ulicama.
Kako nije isključena mogućnost da se dese i hrđavi slučajevi to
NAREĐUJEM
Da se sopstvenici konja dobave i na odgovor uzmu, pa sa istima dalje po zakonu postupiti.

U nastavku možete videti sliku originalnog naređenja.

Čajetinski konji vrani...
Kliknite na sliku za njen pun prikaz