Zlatiborski pčelari i „čelarenje“ početkom XX veka

Jedan od najpoznatijih pčelara užičkog kraja početkom XX veka bio je Božidar Mićić iz Godovika, Srez požeški. Ostavio je dosta zapisa o pčelarstvu, jedan je 1925. godine štampala Srpska kraljevska akademija u ediciji "Život i narodni običaji".

62

U delu teksta Božidar Mićić opisuje posete pčelarima u Srezu zlatiborskom, sa zanimljivim opisima običaja vezanih za pčelarstvo:

„Godine 1907. puitovao sam u selo Burađu u Srezu zlatiborskom, priznatom starom pčelaru  Luki Mandiću. Tamo sam osvanuo na Krstovdan i zatekao gde bije čele. Tada je imao 64 godine starosti. Lepo me je primio, i rekao mi je da su mu pričali da ja sasvim drukčije čelarim. Za sve vreme rada samo smo o čelarenju govorili. Čelarnik mu je bio prekrasan, trmke (vidi ilustraciju) velike i čiste. Tada je zazimio preko 60 trmki. Kad sam mu preko ograde gledao uljanik on reče: „Nemoj brojati, znaš da ne valja“, a iz daljeg razgovora video sam da su mu poznate izvesne tajne čelarske koje se, ko zna od kada, čuvaju… Pri ubijanju, čele nije sumporom gušio, već je imao jedan poveći čabar, koji je imao i gornje zadno, prorezato koliko je otvor trmke. Čim donese trmku, koju je hteo ubijati, on snažno otvorom trmke udara o prorez na čabru, tako da sve saće sa čelama promakne dole u čabar. Zatim uzme veliku kašiku kutlaču i prignječi otpalo saće sa čelama u čabru. I tako jednu po jednu, dok ne napuni čabar. Kad ga upitah što tako gnječi čele u med, te od njih nečistoća ostaje u medu – odgovorio je: „E od čele nema nečistoće, a i kad bi je imalo, u medu znaš da ne može da ostane ništa, sve iziđe na vr pa ću skinuti.“

Godine 1907. posetio sam Ljubišu Čumića iz Čajetine. Zazimljivao je po 40 trmki. Interesnatna je bila moja poseta Peri Joksimoviću iz sela Ljubiša, godine 1908. Kad sam ga zovnuo ispred kuće, izašao je Pera, i čim sam mu kazao ko sam, on me zovnu te sednemo na jednu kladu. Kad sam mu kazao da sam žedan, on zovnu jednu snahu da iznese vode, snaha mu reče: „Zaboga, brale, što ne zoveš ćoveka u kuću?“ – Donesi vode jedan kut, viknu Pera. Kad je voda doneta i kad sam se napio, Petar kuto nabije na jedan trn izvan avlije.  Snaha mu je htela nositi kuto natrag, on viknu: „Neka ga!“ Kad sam Peri rekao da želim videti njegove trmke, kojih on ima najviše u celoj okoini, i da sam gotov  i ja njemu pokazati svoj čelarnik, on reče: „Ne tražim da vidim tvoje trmke, ali ne mogu da ti gledaš moje nikako.“ – Zašto, zapitam ja. „Zato, brate, što znam da si ti premamio sve čele iz tvoje okoline sebi, pa ti sada zazimljuješ preko stotine, a drugi ni jedan nema, iako su do skora imali više nego ti.“ Kad mu ja rekoh da je od Ljubiša do Godovika deset sati hoda, i da čele nikad tamo ne mogu ići, on ipak reče: „Ne mogu, sto đavola ti o čelama znadeš“. Pod ovakvim njegovim uverenjem nisam više mogao sa Petrom razgovarati, već se pozdravim i odem.“