Osmi deo: PRIČE O ĆIRI
Popularni „ćira“ našao je svoje mesto i u literaturi. Momčilo Nastasijević (1894–1938) u jednom zapisu, objavljenom u knjizi „Eseji, beleške, misli“ u trećem tomu Sabranih dela, na putu iz Sarajeva u Užice opisuje Šargansku prugu:
“Prolazimo kroz Mokru goru. Odatle nastaju oni što iz četinara cede katran, simpatične „Ere“, upravo onakvi kakve ih slikaju na „užičkim proizvodima“, u crnom suknu i sa ogromnim crvenim čalmama oko glave. Kuće im razbacane po brdima. Od brvana su i sa jako strmim krovovima. Među četinarima i same imaju nešto od njihove fizionomije.
Šarganski tunel trijumf je ove pruge. Voz kroz brdo napravi osmicu osetno nagnutu ka izlazu. Odatle postepeno ka Užicu prestaje divljina; još smo među brdima, ali se već osetila ona specifična pitomina zavičaja. Iznenada otvori se kao visoravan sa blago uzdignutim, skoro zaravnjenim brdima, bez drveta ni žbuna, ali sveže zelenim od trave. Utisak je blage usamljenosti. To je kremanska površ, u praiskoni dno mora. Tu negde, pre više od pola veka, rodio se i živeo onaj suludi seljak kome se ukazala vizija kneževe smrti i bliske budućnosti Srbije.”
Ljubomir Simović u “Užica sa vranama”, hronici, koja je povremeno roman, ili romanu, koji je povremeno hronika, u desetoj glavi “koja govori o izgradnji železničke pruge i o ulasku prvog voza u Užice” piše:
U junu 1903. započeti su terenski radovi na trasiranju pruge Stalać–Užice–Vardište. Ne samo da su započeti, nego su do kraja godine i završeni. To je prvi put nešto opipljivo, nešto što je sa crteža na hartiji preneto na objekte na zemlji. I kad je izgledalo da će se, kroz četiri planirane godine, ta pruga najzad izgraditi, pare, namenjene izgradnji pruge, biće dodeljene jačanju vojske. Novac, nabavljen za plaćanje šina, šlipera, vagona, lokomotiva, skretnica, mostova, železničkih zgrada, nasipa, kolnica, ložionica i vodotoranja, morao je biti potrošen za puške, mitraljeze i topove, za municiju, dvoglede, šinjele, cokule, medalje, manjerke, topovske zaprege i kasarne.
To je bilo 1904. godine. Užičani, nezadovoljni zbog dugog čekanja i stalnih odlaganja, protestuju protiv odluka koje ometaju i odlažu dolazak pruge. Zajedno sa Užičanima protestuju i Požežani. I nekako se, 1905, zaključi zajam kod Union banke, ali ni od tog zajma opet ne bude ništa: kako je odobren, tako je i oboren. Onda se, u decembru 1906, opet, izdvajaju sredstva za prugu Stalać–Užice–Mokra Gora. Čak se dobija i priključak za bosansku prugu. Godine 1907. započinju, ponovo, terenski radovi. Probija se i tunel kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. Ponovo ponestaje para, i radovi se usporavaju. Ni radne snage nema dovoljno. Šine, šliperi, gvozdene konstrukcije, sve kasni. Da sve bude još komplikovanije, još skuplje i, jednom rečju, još neizvesnije, trasa se sa desne premešta na levu obalu Morave. To radove opet usporava, i troškove još jednom povećava. Radi se u teškim uslovima. Radnici nemaju određeno radno vreme, a kada se neograničeni radni dan konačno, po mraku, i završi, radnike dočekuju prepune, prljave, hladne i neugodne barake. Plate se isplaćuju neredovno. Kad nema novca – a nema ga skoro nikako – radnici se isplaćuju u naturi. Povrede radnika na radu su česte i teške, kao i kazne za povredu radne discipline.
Pruga se ipak, uprkos svim teškoćama, primicala sve bliže Užicu. Ali kada je i na poslednjoj šini zavrnut poslednji šraf, kad se sve činilo konačno završenim, i kad je prugu trebalo svečano otvoriti, sručile su se velike kiše, bujice su napravile velike odrone i zatrpale jedan deo pruge kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. Tako je već zakazana svečanost morala biti otkazana.
Svečanost otvaranja pruge održana je tek 16. juna 1912, kada je, posle više od trideset godina čekanja, u jedan sat iza podneva, okićen cvećem i zastavama, i dočekan klicanjem građana, i treštanjem orkestara, i bacanjem uvis šešira, šubara, šapki, vojničkih, poštarskih i železničarskih kapa, i pucnjavom topova, od koje se nije čula pucnjava prangija, dimeći se, zviždeći, kloparajući i škripeći, obavijen oblakom pare, u Užice ušao prvi voz.“
U romanu „Zolj“ Miodrag Vergović tematizuje život u Užicu s početka XX veka, pa se takođe osvrće na ulazak prvog voza u grad na Đetinji:
Toga dana još od ranoga jutra tiskale se gomile sveta iz čaršije i okolnih sela da bi ranije našle bolja mesta i uzele učešća u svečanom dočeku. Decu bez roditelja ne htedoše pustiti na peron. Zolj, sa ostalim dečacima, pokušavao je u nekoliko mahova da se probije u prve redove, ali nije uspeo. Panduri, praznički zvanični, revnosno su poposedali sve prilaze.
Posle brzog savetovanja dečaci nađoše zgodniji izlaz. Breg Dovarja je inače zaklanjao vidik. A voz će, nema sumnje, otuda iza brega. Zašto oni ne bi pre svih videli kako kroz poljanu Krčagova tutnji to ognjeno čudo sa velikim staklenim, sjajnim, očima? Kako besno juri. Kad tanke podvoznice njihovih sanki idu tako brzo, kako li tek treba da leti po toliko debelim šinama to novo ogromno čudo, u kome sede stotine ljudi… Uz nekoliko zvižduka pribrali se, uzgrajali, kao jato čavrljavih vrabaca poleteli i ubrzo se našli na vrhu Dovarja. Odatle će ra videti najbolje i strčati natrag, niz breg. Ako stignu, okupljenom svetu oko stanice prvi će najaviti njegov dolazak, pre nego što se probije kroz uzani klanac i provali u Begluk.
Živo zainteresovana deca uspela se i zalegla po ledini brega. Ispred njih pukla zelena, travom zarasla, prugom presecena kotlina Krčagova. S desne strane, duž pruge, bleskala u suncu izvijugana Đetinja. Iako se voz još nije mogao naslutiti kroz izlomljene dubodoline, deca su uporno gledala u tom pravcu, nestrpljivo iščekujući
Uto gromki, dugi pisak odjeknu dolinom Krčagova. Huk kompozicije zabrunda kao iz podzemlja, a sve veći stub dima uzdizao se, kolutao, zavijao ceo voz. Na prvoj krivini dim se polako odvajao, gomilao preko poljane, zamagljujući korito Đetinje.
— Čuj!.. Gle! Eno ga, — vrisnu neko.
— Joj, mila majko! Brda se, bre, tresu!
— Ura .. a.. a.. a, evo ga bez konja! Juri ko lud! — poskakala oduševljena deca sa ledine, osmotrila ga bolje, pa jurnula natrag niz breg u pravcu stanice.”
A evo kako još jedan užički pisac, Antonije Đurić, u romanu „Crvena kuga“ kratko opisuje“ćiru“:
“Voz, zvani „ćira“ spajao je tada, na uzanoj pruzi, Beograd i Sarajevo, provlačeći se umiljato kroz tunele i preko mostova povezujući desetine srpskih i bosanskih gradova. Mirisao je na jabuke, suve šljive, pršutu, rakiju i mlečne proizvode kojima su seljaci iz Šumadije obilato snabdevali Sarajevo.”
O „sarajevskoj pruzi“ objavljeno je dosta novinskih reportaža.
U reportaži M.V.Abdulića, objavljenoj u Vremenu 12 septembra 1929. godine, autor piše o „planini (Šargan) punoj tunela“:
„Tu, na samoj ogromnoj planini, stvorila je tehnika novog doba jedno svoje remek delo, izvodeći osmicu, kojom vijuga pruga Užice-Sarajevo. Iz Mokre Gore posmatrali smo kako dva voza idu paralelno, jedan pored drugog, u istom pravcu, a da se nikada ne sastanu. Dok se jedan penje uz Šargan ka Kremnu, drugi se probija kroz tulele koji mračni i tajanstveni zjape jedan iznad drugog i silaze lagano u Mokru Goru, o čijoj bi se industriji drveta moglo govoriti.
Zatim, putom uklesanim u kamen, koji vijuga provlačeći se izmeću ogromnih i krševitih brda, izbija se na Bijela Brda. Mala oaza u kojoj rodi kukuruz i žito skoro požnjeveno i zdenuto u krstine.“
Vožnja „ćirom“ na Šarganskoj osmici danas je atrakcija, ali oni koji su davnih godina imali priliku da prođu uzanim kolosekom od Užica do Sarajeva nisu imali tako prijatna iskustva. U tekstu „Ujka, hajd na more“ novinara potpisanog imenom Obrad, u dnevniku Vreme od 3. jula 1938. godine, opisuje se putovanje vozom od Beograda do mora. Autor kaže da je „iz Beograda pošao kao tipičan predstavnik bele rase ali da se sve promenilo pošto je voz prošao deonicu od Užica do Sarajeva“. Iza međunaslova „Kako se neosetno i bez ikakvog ‘doplatka’ prelazi u Abisince“, pored ostalog piše:
„… usput, sve do Užica. A odatle, kroz one nebrojene tunele, postepeno ali naglo, prelazio sam u rasu Džo Luisa, crnog bombardera, bokserskog šampiona sveta. Uz moj ten se menjala i boja kose, valjda kao neka vrsta kompenzacije, a ja sam postajao sve crnomanjastiji, kao neki regrut. Ali šta da kažem o odelu i vešu?… Gar nas ne samo ocrne, nego nas i uguši. A onaj koji je gradio ovu prugu, mora da je bio neki sadista. Jer, umesto da izgradi svega nekoliko dužih tunela, koji bi definitivno dokusurio sve putnike onako na gomilu, raspodelio ih je svega na 130 komada, svakako u cilju lagane inkvizicije! I taman pomislite: e, gotov sam! – kad voz izađe iz tunela i uđe u čist vazduh, ali samo za momenat, da bi ponovo ušao u idući… A kad smo najzad stigli u Sarajevo, i oprali lice i ruke u devet voda kao oraščiće za slatko, pljunuo sam i mahinalno se odmah pipuno za dugme od kragne, misleći da mi je ispalo. Toliko je zvecnulo.“
U Vestima je, u februaru 1946, pod naslovom „ Takmičićemo se ko brže, ko bolje, ko više…“, objavljena reportaža Novaka Živkovića o izgradnji mosta na Đetiinji kod hidrocentrale:
„Betonski železnički most na Đetnji pod gradom srušili su Nemci pri povlačenju. Vitki luk, koji je spajao stene, razbijen eksplozijom pao je u reku, voda je oblila ruševine betona a pruga je ostala slična presečenoj arteriji i mrtva. Njom nisu išli vozovi, rđa je počela da se hvata na šinama. U proleće prošle godine počet je da se podiže most. Na ruševinama starog podizan je novi privremeni most i kada je bio gotov vozovi su oprezno pošli preko njega. Škripale su grede, podrhtavale kompozicije, a pod mostom bez ograde bio je ponor. Bujice, nastale od snegova u planini, podrile su ovaj most, saobraćaj je zastao, ali nije prekinut, veza sa Bosnom je ugrožena, pretila je opasnost da pruga bude ponovo umrtvljena. Tada je počet da se priprema i podiže drugi most.
Pristigli su vagoni mostovskog materijala, gvozdenih greda i nosača. Oko mosta, na uskom prostoru pored pruge slagan je red po red, tona po tona materijala — teških, masivnih gvozdenih delova mosta, koje treba podići nad rekom. Inžinjeri su izvršili proračunavanja, radnici su se privatili posla. Iznad reke, između dve stene, nad drvenom konstrukcijom privremenog mosta, podizan makarom i s kranom, pričvršćivan šrafovima, deo pa deo, počeo je da nastaje novi mosti, da doseže od jedne stene do druge, uz glasne povike ljudi, udare čekića i zvuk metala.
Radnici su pokazali punu volju za radom. Iz ruku njihovih stvara se most. Februarska mećava, sneg pada pomešan sa kišom, visoko nad rekom, međe krševima planine briše leden vetar, ruke se mrznu i primrzavaju za ledeno gvožđe, prsti su skočanjeni, a posao se produžuje.
Dvadeset metara iznad mosta radi čovek na dizalici, izvlači i postavlja gvozdene delove na njihova mesta; njega ne hvata vrtoglavica, ni strah od visine. A kada je jedan čekić ispušten i pao u vodu, radnik Blagoje Mlađenović se svukao, zaronio u reku, pronašao čekić i opet nastavio rad.“
Užičke Vesti su u novogodišnjem broju 1964. godine, iz pera reportera Milutina Jovičića, objavile reportažu pod naslovom „Junaci sa Šargana“, posvećenu kočničarima na „sarajevskoj pruzi“. (Tada ih je u Titovom Užicu, na jednom od najtežih poslova na železnici, bilo 48 i svaki od njih je mesečno na šinama prevaljivao oko 1.500 kilometara.)
„Dragoslav Ćitić sam. Sam na završnoj kočnici voza koji s mukom savlađuje uspone prema Šarganu. Stoji, umotan u bundu, zuri u pomrčinu i napregnuto osluškuje ravnomernu lupu točkova. Može nešto da se dogodi. Mora biti na oprezi. Budan i raspoložen. Ne sme da misli na kuću, detinjstvo, mladost… prošlost. On je ove noći na radnom mestu. Ako nestane opreme, odgovaraće. Ako se upale kola ili se slomi osovina, a on na vreme ne primeti, opet će odgovarati.
A sneg purnja. Šišti lokomotiva. Mraz steže. Jeza se uvlači iza vrata, gmiže po leđima, ukrućuje prste, savija noge i štreca u ušimo. Sa krovova vagona vise ledenice. Na papučama — led, a za gvožđe ne sme uhvatiti golom rukom, zalepiće se prsti.
Tamo napred, negde na sredini voza je Obrad Trifunović. I on je sam. Kod kuće je ostala žena i petoro dece. Sve đaci. On mora raditi da ih izvede na put. Sedamnaest godina je železničar. Od toga deset na kočnici. Njegovi najmiliji saputnici su fenjer i cigarete. Oni razbijaju samoću. Surovu decembarsku samoću, koja kida mislii, gasi dah i uvlači se u samu krv. Tada Obrad uzima fenjer, pali cigaretu i greje prste na vreloj kupolici fenjera. I poskakuje da bi zagrejao noge. A noge klizaju po zaleđenoj platformi. Senka, kao zmija ljute šipke, igra po susednom vagonu, dole promiču nevidljivi pragovi i škrguću pregladneli odbojnici.
Kažete da su posle rata zime bile ljuće a snegovi dublji. Da su vozove pratila po tri-četiri kočničara. Da su se smrzavali na Šarganu. Da su ih ni žive ni mrtve skidali s platformi. Nije bilo toplih bundi, ni rukavica, ni udobnih čizama. Sad ste dobro odeveni. Bolje se hranite. O vama se priča kao o herojima nevremena. Kiše, snega i vetra. Ali naročito zime.
Kad se pominju najteža radna mesta onda se svi sete vas, kočničara. Junaka sa naših koloseka. Šargana, Dobruna, Bioske, Ovčara… Naročito Šargana.“
Ukidalje “ćire” teško je prihvaćeno i sa bosanske strane pruge o čemu je ostao zapis u knjizi “Pale i Paljani” Mojsila Đerkovića:
“Odjednom kao da je sve gromove privukla… Sva siromaštva od nje su pristekla, guta novac, a ništa ne privređuje, kaže vlast. Smeta napretku društva, ko to još ima željezničke pruge uskog kolosijeka. Trebaju nam željeznice kao u Japanu, koje razvijaju brzinu preko 200 km na čas. To više nije ni za staro gvožđe, uništavaj tu starudiju, nije to za socijalističko društvo, društvo samoupravljača. Što je naređeno to je i učinjeno. Gasi lokomotive, prodaj vagone za vikendice, kokošinjce, šupe, skladišta. Vadi šine, reži, eto dobrih kolaca za ogradu. To isto sa hrastovim pragovima, bivših trasa. Nesta narodne hraniteljice i dobrotvorke, a vlast poslije toga poče međusobno dijeliti pohvale, odlikovanja za uspješno obavljeni posao.
Ti dani ukidanja pruge bili su pravi dani žalosti za Pale i njihovu okolinu. ’’Druže Tito, ne diraj nam ćiru, nećeš nikad ostati na miru!’’ Mnogi su plakali tajno i javno, proklinjali vlast koja ide protiv svog naroda. Mnogi su se đaci iškolovali i došli do fakultetske diplome samo zahvaljujući ’’garnjači’’. Oni koji su živjeli pored pruge, smatrali su sebe bližim svijetu, kulturnijim. ’’Sjedi na garu, poljubi staru, ponesi koju paru, stići ćeš na svakom vašaru!’’ I nakon dvadeset godina, mnogi su se sa sjetom sjećaju zadnjeg voza duž pruge. ’’Davala je ta gara bijeloga ljeba!’’
Neko je svojevremeno lepo napisao: “Pruga Sarajevo – Višegrad ostaje simbol prošlih vremena, podsećajući nas na snagu inovacija i povezanosti, ali i na neizbežne promene koje donosi razvoj modernog društva.”
Projekat „Sto godina pruge Užice – Vardište: izgradnja, eksploatacija, ukidanje“ sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
