Stazama života
Fascinantni opisi i dokumentarnost ove knjige, opisi Čajetine, Užica, Kosjerića, Aleksinca…sa kraja IX i početka XX veka. Autobiografsko podsećanje na dečačke i mladalačke dane do završetka srednje škole i početka balkanskih ratova.
Štampanje knjige Zorana Žeravčića u izdanju Udruženja „Kolektiv Užice“ pomogli su akademski slikar Rade Vergović i Grad Užice.
Knjigu možete naručiti na našem sajtu po izuzetno povoljnoj ceni!
UMESTO PREDGOVORA (deo iz knjige):
„Dugo sam se razmišljao da li da ovom spisu pišem predgovar, pa se reših da napišem ove redove, ako ne kao predgovor, a ono kao nešto tome slično – „umesto predgovora“. Tu da izložim neke uzgredne misli o svom životu…
Da udovoljim svojoj želji… Dakle…
Još iz davnina je uobičajeno da memoare pišu samo veliki ljudi, svedoci političkih, naučnih i drugih velikih zbivanja. A mali ljudi? I da su hteli i imali smisla za pisanje, reklo bi se prezrivo, odbrusilo onom narodnom: „Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Kako se još od ranog detinjstva nisam mirio sa takvim shvatanjem, pristupih ovom pisanju kao iz nekog inata, pošta sam za „malog“ čoveka uvek imao mnogo ljubavi. I sam nikao u tim redovima, u sredini tih vanmemoarskih ljudi, ustajao sam protiv te uzurpacije njihovih prava i sa simpatijama pozdravljao svaki pokušaj da iza sebe ostave bar najobičnije zabeleške o sebi, o svojim precima i njihovom mukotrpnom životu u prošlosti. I u ovom slučaju, evo, dosledan sam toj liniji. Kao što se već vidi, ja, najobičniji čovek svog vremena, seoski i gradski uča, drznuo sam se da pišem svoje memoare. No, ja to ne pišem radi šire javnosti, već samo i jedino radi toga da iza sebe ostavim traga o životu svom i svojih predaka.
Iako uglavnom raspolažem se vrlo oskudnim podacima, pokušaću da dam svoj obol. Da ne bi i to, ne mnogo znane građe palo u zaborav, pokušaću da je zabeležim upravo onako kako sam to saznao po usmenom predanju mojih starijih…“
— CEO POGOVOR MOŽETE PROČITATI U KNJIZI —
