Posle Prvog svetskog rata i formiranja Кraljevine SHS u planinskim krajevima, sitna seoska domaćinstva sa velikim brojem članova nisu bila u stanju da obezbede dovoljno hrane za svoje potrebe. Mnogi su se okretali zanatstvu kao dopunskom radu, bilo je tu retkih majstora-esnaflija, i mnogo priučenih zanatlija. Pojam zanata je bio veoma širok pa se, na primer, seča luča smatrala zanatskom delatnošću.
S obzirom na sitnu i nerazvijenu industriju, nije bilo oštrog razgraničenja industrijske i zanatske proizvodnje. Zanatstvo je bilo konjukturno zbog velikih potreba u proizvodima i uslugama.
Mlada država je veoma brzo krenula u popis „proizvoda kućne industrije“ da bi raznim nametima obezbedila prihod za praznu državnu kasu.
U jesen 1919. godine Načelstvo okruga užičkog poslalo je raspis sreskim vlastima da utvrde u kojim selima se izrađuju proizvodi drvene izrade i drugi. Čak je konkretizovano koje „proizvode kućne industrije“ treba popisivati: kolica, buce, tabarke, naćve, solijere, slanike, tanjire, zastruge (čobanske posudice za sir), čuture, preslice, kašike, tučkove, cipele drvene, svirale, sita, gusle, sanduke za mlade, vile, lopate, merice, svirale, i slično. U popis je trebalo uzeti i lonce, crepulje, korpe od vrbovog pruća, metle, platno, sukno, ćilime, pojaseve, čakšire, podkošulje, smolu, luč, katran, pastrmu, suvo meso, slaninu, bruseve kamenorezačke izrade, konopce, ulare…
Sačuvani su izveštaji iz svih 16 opština (sela) Sreza zlatiborskog koji daju zanimljivu sliku kojim zanatima su se bavili Zlatiborci u to vreme.
U Čajetini su radila tri majstora za buce i kačice. U Mokroj Gori nisu popisani majstori za izradu drvenih sudova, ali „ima 40-60 lica koja izrađuju luč i katran i razmenjuju u unutrašnjosti Srbije za žito.“ U obližnjem Semegnjevu 20 seljaka seče luč i trampi za žito.
Rožanstvo jer prednjačilo po broju zanatlija. Čak 35 lica pravi drvene sudove, kačice i buce, a 25 sanduke za mlade. Posebno precizan bio je izveštaj iz Sirogojna: 20 lica pravi preslice i vile, 10 lopate, a po šest lica buce, tabarke i naćve. Do pred Prvi svetski rat u Кrivoj Reci su tri osobe izrađivale drvene sudove, ali „sada ne rade svoj poso“.
U Jablanici pojedinci izrađuju buce, kace manje i veće za sebe. Skoro svi građani seku luč za pecivo katrana i tovarnog luča (trampe za žito u Rudničkom okrugu). Susedna Dobroselica imala je tri majstora za buce i 75 seljaka koji izrađuju luč i katran i prodaju za hranu.
Izveštaj za Draglicu i Seništa glasi: „seljaci izrađuju kola volovska, tabarke i kapke za pecivo rakije, naćve, sanduke, vile. Grabulje, buce, čabrove za sir i kajmak, parionice za veš i svirale. Ima šest ljudi za ove poslove, ovaj rad po malo se širi. Sedam ljudi vrši pecivo katrana“. Iz Negbine su izvestili da tamošnje stanovništvo pravi buce i sanduke za svoje potrebe.
Skro svi registrovani proizvodi izrađivani su u periodima kada nije bilo poljskih radova, kao povremena delatnost kojim se obezbeđivao dodatni prihod.
Zanimljivo je da u Gostilju, Ljubišu, Jasenovu, Šljivovici, Кremnima i Beloj Reci nisu popisali da se bilo ko od meštana bavi nekim zanatom. To je neobično posebno za sela sa velikim broje stanovnika kao što su Šljivovica i Ljubiš koji je u to vreme imao po 1.200 duša. Možda su opštinska poglavarstva olako shvatili ovu obavezu ili su svesno prikrili majstore, želeći da ih poštede poreza.
Dva meseca pre prikupljanja podataka o „proizvodima kućne industrije“ prikupljeni su izveštaji o mlinovima, vodenicama i strugarama u Srezu zlatiborskom. Tada je popisano skoro 90 vodenica – u opštini Čajetina 18, jedna manje u Jablanici, u Jasenovu devet, Ljubišu šest… Valjarica je bilo tek nekoliko i samo dve strugare – na Ljubišnici, svojina trgovca Ilije Mišića, i u Jablanici, „vlasništvo pokojnog Sava Didanovića, u upotrebi od 1915. godine“.
Popisivane su i sušnice (sušare za voće) i kazani za pečenje rakije i pekmez. Sirogojno jer imalo 33 sušnice, Ljubiš 15 (ispravnih 7), Кriva Reka četiri, Gostilje dve, a Rožanstvo šest (neispravnih) sušnica.
Sa kazanima za pekmez se slabo stajalo, mnogo više traženi su kazani za rakiju. U Mokroj Gori „ima 12 kazana za pecivo rakije, 4-5 bi kupilo nove kazane od bakra“. U Rožanstvu „građanstvo nema dovoljno kaca za kominu; ima tri kazana, a treba 30. Dvadeset građana bi kupilo kazan.“
NAJVIŠE DRVODELJA I КOVAČA
Кrajem 1919. i početkom 1920. godine, raznim povodima sačinjavani su novi spiskovi zanatskih radnji, ali ovog puta radilo se o „klasičnim“ zanatima, koji se nisu mogli tretirati kao dopunska delatnost već su ih njihovi vlasnici upražnjavali stalno.
Tako saznajemo da je krajem 1919. godine u Srezu zlatiborskom bilo:
- kovača – 39,
- zidara – 30,
- drvodelja – 56,
- pekara – 9,
- šnajdera – 30,
- opančara – 7,
- tišlera – 7,
- kolara – 6.
Jedan popis stanovništa s početka 1920. godine registruje 13 mehana-krčmi u srezu.
PROJEKAT „ZLATIBOROM ŠIROM – PRILOZI ZA ISTORIJU ZLATIBORA I ZLATIBORACA PRVE POLOVINE XX VEKA“ PODRŽAN JE NA KONKURSU ZA MEDIJSKE SADRŽAJE OPŠTINE ČAJETINA ZA 2018. GODINU
