Majstori za naćve, buce, tabarke i lopate

183

Posle Prvog svetskog rata i formiranja Kraljevine SHS u planinskim krajevima, sitna seoska domaćinstva sa velikim brojem članova nisu bila u stanju da obezbede dovoljno hrane za svoje potrebe. Mnogi su se okretali zanatstvu kao dopunskom radu, bilo je tu retkih majstora-esnaflija, i mnogo priučenih zanatlija. Pojam zanata je bio veoma širok pa se, na primer, seča luča smatrala zanatskom delatnošću.

S obzirom na sitnu i nerazvijenu industriju, nije bilo oštrog razgraničenja industrijske i zanatske proizvodnje. Zanatstvo je bilo konjukturno zbog velikih potreba u proizvodima i uslugama.
Mlada država je veoma brzo krenula u popis „proizvoda kućne industrije“ da bi raznim nametima obezbedila prihod za praznu državnu kasu.

U jesen 1919. godine Načelstvo okruga užičkog poslalo je raspis sreskim vlastima da utvrde u kojim selima se izrađuju proizvodi drvene izrade i drugi. Čak je konkretizovano koje „proizvode kućne industrije“ treba popisivati: kolica, buce, tabarke, naćve, solijere, slanike, tanjire, zastruge (čobanske posudice za sir), čuture, preslice, kašike, tučkove, cipele drvene, svirale, sita, gusle, sanduke za mlade, vile, lopate, merice, svirale, i slično. U popis je trebalo uzeti i lonce, crepulje, korpe od vrbovog pruća, metle, platno, sukno, ćilime, pojaseve, čakšire, podkošulje, smolu, luč, katran, pastrmu, suvo meso, slaninu, bruseve kamenorezačke izrade, konopce, ulare…

Naćve – proizvod drvne (kućne) industrije

Sačuvani su izveštaji iz svih 16 opština (sela) Sreza zlatiborskog koji daju zanimljivu sliku kojim zanatima su se bavili Zlatiborci u to vreme.

U Čajetini su radila tri majstora za buce i kačice. U Mokroj Gori nisu popisani majstori za izradu drvenih sudova, ali „ima 40-60 lica koja izrađuju luč i katran i razmenjuju u unutrašnjosti Srbije za žito.“ U obližnjem Semegnjevu 20 seljaka seče luč i trampi za žito.

Rožanstvo jer prednjačilo po broju zanatlija. Čak 35 lica pravi drvene sudove, kačice i buce, a 25 sanduke za mlade. Posebno precizan bio je izveštaj iz Sirogojna: 20 lica pravi preslice i vile, 10 lopate, a po šest lica buce, tabarke i naćve. Do pred Prvi svetski rat u Krivoj Reci su tri osobe izrađivale drvene sudove, ali „sada ne rade svoj poso“.

U Jablanici pojedinci izrađuju buce, kace manje i veće za sebe. Skoro svi građani seku luč za pecivo katrana i tovarnog luča (trampe za žito u Rudničkom okrugu). Susedna Dobroselica imala je tri majstora za buce i 75 seljaka koji izrađuju luč i katran i prodaju za hranu.

Izveštaj za Draglicu i Seništa glasi: „seljaci izrađuju kola volovska, tabarke i kapke za pecivo rakije, naćve, sanduke, vile. Grabulje, buce, čabrove za sir i kajmak, parionice za veš i svirale. Ima šest ljudi za ove poslove, ovaj rad po malo se širi. Sedam ljudi vrši pecivo katrana“. Iz Negbine su izvestili da tamošnje stanovništvo pravi buce i sanduke za svoje potrebe.

Skro svi registrovani proizvodi izrađivani su u periodima kada nije bilo poljskih radova, kao povremena delatnost kojim se obezbeđivao dodatni prihod.

Zanimljivo je da u Gostilju, Ljubišu, Jasenovu, Šljivovici, Kremnima i Beloj Reci nisu popisali da se bilo ko od meštana bavi nekim zanatom. To je neobično posebno za sela sa velikim broje stanovnika kao što su Šljivovica i Ljubiš koji je u to vreme imao po 1.200 duša. Možda su opštinska poglavarstva olako shvatili ovu obavezu ili su svesno prikrili majstore, želeći da ih poštede poreza.

Dva meseca pre prikupljanja podataka o „proizvodima kućne industrije“ prikupljeni su izveštaji o mlinovima, vodenicama i strugarama u Srezu zlatiborskom. Tada je popisano skoro 90 vodenica – u opštini Čajetina 18, jedna manje u Jablanici, u Jasenovu devet, Ljubišu šest… Valjarica je bilo tek nekoliko i samo dve strugare – na Ljubišnici, svojina trgovca Ilije Mišića, i u Jablanici, „vlasništvo pokojnog Sava Didanovića, u upotrebi od 1915. godine“.

Popisivane su i sušnice (sušare za voće) i kazani za pečenje rakije i pekmez. Sirogojno jer imalo 33 sušnice, Ljubiš 15 (ispravnih 7), Kriva Reka četiri, Gostilje dve, a Rožanstvo šest (neispravnih) sušnica.

Sa kazanima za pekmez se slabo stajalo, mnogo više traženi su kazani za rakiju. U Mokroj Gori „ima 12 kazana za pecivo rakije, 4-5 bi kupilo nove kazane od bakra“. U Rožanstvu „građanstvo nema dovoljno kaca za kominu; ima tri kazana, a treba 30. Dvadeset građana bi kupilo kazan.“

NAJVIŠE DRVODELJA I KOVAČA

Krajem 1919. i početkom 1920. godine, raznim povodima sačinjavani su novi spiskovi zanatskih radnji, ali ovog puta radilo se o „klasičnim“ zanatima, koji se nisu mogli tretirati kao dopunska delatnost već su ih njihovi vlasnici upražnjavali stalno.

Tako saznajemo da je krajem 1919. godine u Srezu zlatiborskom bilo:

  • kovača – 39,
  • zidara – 30,
  • drvodelja – 56,
  • pekara – 9,
  • šnajdera – 30,
  • opančara – 7,
  • tišlera – 7,
  • kolara – 6.

Jedan popis stanovništa s početka 1920. godine registruje 13 mehana-krčmi u srezu.

PROJEKAT „ZLATIBOROM ŠIROM – PRILOZI ZA ISTORIJU ZLATIBORA I ZLATIBORACA PRVE POLOVINE XX VEKA“ PODRŽAN JE NA KONKURSU ZA MEDIJSKE SADRŽAJE OPŠTINE ČAJETINA ZA 2018. GODINU