Ova fotografija objavljena je 1923. godine u beogradskom „Ilustrovanom listu“ uz prateći tekst:
„Čuveni zlatni bor u opštini Seništa kod Čajetine, okrug užički: stablo je visoko 4,40 metara, a drvetu ima preko 200 godina. Iglice ovog četinara su zlatasto-žute, vrlo široke i neobično šiljaste. Sve gtane su okrenute jugu, a na severnoj strani ih nema zbog oštrih severnih vetrova. Drvo ne nosi plodove, i u svojoj vrsti je, verovatno, jedini primerak u Evropi. U narodu postoji masa bajki o ovome čudnovatom drvetu, i velika je šteta što se ono ne zagradi i ne čuva što bolje kao jedinstveni objekat za studije„.
Sreski načelnik zlatiborski sačinio je 22. februara 1930. godine belešku:
„Prema ličnim saznanjima i preko pojednih lica iz opštine Draglice, postoji u opštini drgličkoj-Seništima ‘Zlatni bor’ i ‘Munika’, retka drva četinara. Kako su ova drva od budućnosti za ovaj kraj NAREĐUJEM: da se pozove sopstvenici istih u Čajetinu i saopšti im se da čuvaju imenovana drveta i ne seku ili štete ih. Ovo uraditi što pre.“
Desetog marta 1930. „dobavljen“ je Mikailo Selaković, sopstevenik munike iz Seništa, koji je upoznat o prednjem te izjavi:
„Munika nije moja samo već na međi između mene i Dragoljuba Selakovića iz Draglice. Zlatni bor osušio se. Primio sam k znanju i saopšteno mi je da muniku čuvam i branim od štetočina i da je ne sečem. Ako bi protivno uradio pristajem da me vlast kazni.“
Nemoguće je utvrditi vezu između zlatnog bora i munike, o kojima su ostale beleške iz treće decenije XX veka, sa zlatnim borom iz Negbine koga je srušila jaka zima decembra 1999. godine. Da poslednji „zlatiborski zlatni bor“ ne nestane pobrinuo se inženjer šumarstva Mihailo Tošić iz Rasne kod Požege. Od preživelih grana, pod smetovima srušenog bora, inž. Tošić je razmnožio zlatni bor u svom rasadniku. Mladi izdanci završili su u Čajetini, Gostilju, Kraljevu, Kragujevcu…
Zlatni bor je sačuvan.
