Dug put do Sokolskog doma – Učitelj gimnastike Josif Jehlička među UŽičanima -Projekat užičkog Sokolskog doma poklon arhitekte Momira Korunovića – Početak radova u maju 1931. godine
I još mnogo toga…
Iako je 1934. godine sagrađena za potrebe članova Sokolskog društva i širenja ideja sokolstva, njena namena obuhvatala je mnogo širi društveni angažman. Tokom niza decenja radila je za potrebe školske i zanatske omladine, kao i za sportske, pedagoške, muzičke, pozorišne i druge aktivnosti, pa i za brojne delatnosti vezane za potrebe vojnih i političkih ciljeva. Da su zidovi Sokolane imali uši, štošta su mogli ispričati za međuratnu i poratnu gradsku hroniku podno Zabučja.
Ali kako su se uzvišeni principi sokolstva – „podići čoveka na viši stepen kulture, duha i tela, opemeniti ga i oblagoroditi“ – primili u Užicu?
Jedino po čemu Užičani pamte 1862. godinu, kada je češki istoričar umetnosti Miroslav Tirš, sa Jindrihom Fingerom i Emanuelom Tonerom, u Pragu pokrenuo Sokolski pokret zarad očuvanja češkog nacionalnog identiteta u granicama Habzburške monarhije, jeste veliki požar u kome je vatrena stihija odnela najveći deo stare varoši.
Isto tako, malo je poznato da je Sokolski pokret dobio ime po ptici koja u slovenskim narodnim pesmama oličava plemenitost i junaštvo. U Beču je upravo te 1862. prvi put, u Vukovoj četvrtoj knjizi „Srpskih narodnih pjesama“, objavljena epska pesma „Uzimanje Užica“. U toj pesmi viju vuci na Terazijama, sa Tatinca laju lisice, sa Zabulčja orli prolijeću, pa i tica kukavica, ali soko kao da je zaobišao nebo nad Užičkom nahijom.
Trebalo je da prođe gotovo pola veka pa da se u gradu na Đetinji, po rasporedu Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, pojavi devetnaestogodišnji gimnazijski „učitelj gimnastike“, mladić iz Češke – Josif Jehlička, najmlađi od dvanaest sokola koji su na molbu Vlade Srbije došli da šire razvoj ne samo telesnog obrazovanja, već i ideologije sokolskog sveslovenstva.
Porodično predanje kaže da je mladi Jehlička prvi put ugledao Užice u januaru, a već 20. marta 1911. godine u Užicu se oglasilo Sokolsko društvo „Dušan Silni“, da bi, pod Jehličkinim vođstvom Društvo naredne godine nastupilo na prvom Sveslovenskom sletu u Pragu. Tako je počelo: plemeniti zanos pretočen je u lepu praksu discplinovanja duha i tela, ili, možda, obrnutim redosledom, tela i duha.
Bilo kako bilo, gimnastička sala i kaldrmisano dvorište Užičke gimnazije bili su premali da prime sve vežbače, uglavnom gimnazijalce i ponekog zanatliju koji su oprobavali snagu u bacanju kamena s ramena, rvanju i skokovima u dalj. A kada je 1911, na Đurđevdanskom uranku, nastupilo i novopečeno Sokolsko društvo, pa kamen zamenjen kuglom, a staza za trčanje odmerena na 100 i 200 metara… bilo je sasvim izvesno da 1912. godine s prvim vozom u Užice dolaze i prvi konkretni učinci jedne duhovne misije.
Trideset sedam užičkih sokola iz Praga su doneli nezaboravne utiske, vest se brzo širila užičkom čaršijom pa je omasovljenje Sokolskog društva premašilo sva očekivanja. Jehličkini vežbači išli su od varošice do varošice – od Arilja, Priboja, Sjebnice i Nove Varoši, do Pljevalja, Čajniča, Goražda i Višegrada – i propagirali gimnastiku.
Balkanski ratovi i Prvi svetski rat prekunuli su rad Sokolskog društva. Rad je nastavljen 1919. godine, od kada je sve do 1922. Društvo pripadalo Šumadijskoj sokolskoj župi. Te godine, odlukom Jugoslovenskog sokolskog saveza, formirana je Užička sokolska župa sa centrom u Užicu. Novi početak još više је obećavao, pa je inicijativa uprave Župe i načelnika Josifa Jehličke da se izgradi vlastiti fiskulturni dom urodila plodom.
Kao idealnu lokaciju za budući dom, gradski oci dodeljuju Vašarište, prostor u južnom delu grada, pored puta za Zlatibor.
Preduzimljivi advokat i novinar Vladeta Miletić, starešina užičkog Sokolskog društva, preuzima odgovornost oko pripreme i izgradnje Sokolskog doma 1931. godine. Važno je istaći i to da je od osnivanja Društva prikupljan novac za podizanje Sokolskog doma. Apeli za dobrovoljne priloge članstva i građanstva imali su promenljive uspehe, uglavnom zbog ekonomskih kriza. Valjalo je pritom napraviti predračun izgradnje, a on nije bio moguć bez plana. Stoga je Vladeta Miletić angažovao arhitektu Momira Korunovića, starog sokola, da izradi projekat budućeg doma, što je on posle mesec dana i uradio.
Ko je pomalo zaboravljeni arhitekta Momir Korunović (1883 – 1969), koji je projekat užičkog Sokolskog doma u trideset tabaka poklonio kao dobrovoljni prilog njegovoj izgradnji?
Jedan od najpoznatjih graditelja nacionalnog stila u međuratnoj arhitekturi Srbije, začetnik savremenog srpsko-vizantijskog stila, rođen je 1883. godine u Glogovcu kod Jagodine, u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je pohađao u Jagodini i Beogradu. Još tokom studija u Beogradu izgradio je stilska obeležja svog rada koja će nastaviti da razvija tokom usavršavanja u Pragu, Rimu, Parizu i tokom čitave karijere. Za učešće u borbama protiv Turaka tokom Prvog balkanskog rata odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Učestvovao je u mnogim bitkama tokom Prvog svetskog rata, preživeo je Albansku golgotu. Iako je njegovo arhitektonsko delo nastalo pod uticajem češke secesije, kubizma i evropskog ekspresionizma, nema sumnje da ga je, kako ističu istoričari graditeljskog i kulturnog nasleđa Srbije, „susret sa drevnim sakralnim spomenicima na oslobođenim teritorijama dublje povezao sa mitologemom srpskog srednjovekovlja, čije će graditeljske tekovine u narednim decenijama stvaralački oživeti, ne libeći se da ih osavremeni nanosima aktuelnih stilova.“
Iz bogatog Korunovićevog opusa (dobrim delom uništenim ili suštinski izmenjenim tokom okupacije i izgradnje posleratne Jugoslavije) izdvajamo: Maršalat Kraljevskog dvora, možda njegov najreprezntativniji objekat, srušen 1957. godine, zgradu Ministarstva pošta između Palmotićeve i ulice Majke Jevrosime, zatim zgradu Pošte na Železničkoj stanici u Beogradu, zgradu Seizmološkog zavoda u Beogradu, spomen-kosturnice na Zebrnjaku i Mačkovom kamenu i druge. Korunović je isprojektovao preko dvadeset crkava širom Jugoslavije (Maribor, Skoplje, Celje, Ohrid, Slavonska Požega, Kumanovo…) kao i tridesetak sokolskih domova u Srbiji.
Istoričarka umetnosti Gordana Lazića povodom stogodišnjice Sokolskog društva u Užicu ističe da se užička Sokolana ubraja među najreprezentativnije Korunovićeve građevine. Ona podseća da je kao nosilac ideologije sokolske arhitekture Korunović pisao da „sokolska gnezda“ treba da budu „…dobro predstavljena svojim izgledom, kako spolja tako i unutra u težnjama sokolske misli i da u duhu narodnosti budu ukras dotičnog mesta“…“da budu dobro urađena u samom svom rasporedu, dobro osvetljena i još bolje provetravana“. Korunović se takođe zalagao za što veću prostornost glavne vežbaonice, za eliminisanje nefunkcionalnih pozornica, balkona i galerija i postavljanje velikih prozorskih otvora radi bolje osunčanosti i provetravanja.
Po mišljenju Gordane Lazić, znatan deo ovih zamisli ostvaren je u Korunovićevom projektu za zgradu Sokolskog doma u Užicu:
„Građevina razuđenog prostornog plana i nepravilne osnove osmišljena je kao objekat podužnog tipa sa više fasada nejednake visine. Ima dve reprezentativne fasade, jednu okrenutu gradu a drugu zlatiborskom putu. Na prvom pročelju, na sredini visokog partera, nalazio se trem sa dva betonska stupca. Središnji rizalit ističe se u sklopu kompozicije i završen je zabatom koji je niži od stepenišnih kula. Obe fasade bogato su dekorisane lučno uokvirenim prozorima, arhivoltama, zabatima i medaljonima, što pojačava ekspresionizam razuđenih i slojevitih oblika i masa ovog nekonvencionalnog, asimetrično komponovanog zdanja. Puna fasadna plastika predviđena projektom, u realizaciji objekta je izostavljena. Polihromija fasada dodatno je obogatila njenu naglašenu likovnost. U unutrašnjem prostoru nalazila se velika vežbaonica dimenzija 14 puta 25 metara sa pozornicom, okružena hodnicima koji je povezuju sa upravnim i pomoćnim prostorijama. Na spratu su se nalazile čitaonica, sala za predavanja i muzička dvorana.“
Radovi na izgradnji Sokolane započeti su u maju 1931. godine, tačnije od 1. juna, kada je postavljen kamen temeljac. Gradski hroničari zabeležiće da je stotine članova Društva besplatno, od zore do noći, radilo na kopanju i nivelisanju terena. Sokolska družina iz Rogačice dolazila je peške na gradilište. Istovremeno, intenzivno se prikupljaju sredstva za zidarske, kamenorezačke, drvodeljske, stolarske, limarske, bravarske, molerske i druge radove za koja je po predračunu urađenom na osnovu projekta arhitekte Momira Korunovića trebalo prikupiti 2.386.408,26 dinara.
„Užičke novine“ 1. novembra 1931. obaveštavaju građanstvo: „Sokolsko društvo Užice počelo je još proletos sa izgradnjom svog doma. Radovi se privode kraju, tako da će još ove jeseni dom biti sazidan i pokriven. Svi članovi upravnog odbora energično rade da bi se podizanje privelo što pre kraju. Naročito ističemo požrtvovan rad brata J. Jehličke, koji je uvek prvi na radu.“
Na krov će se ipak čekati još dve godine.
Planirani troškovi znatno su umanjeni dobrovoljnim radom članova društva, ali je veliki deo sredstava predviđenih pomenutom računicom mlađeg Korunovićevog kolege još uvek bio teško dostižan. Međutim, Užičani kao da su jednodušno prihvatili ideju da nova građevina u najkraćem roku ugleda svetlost dana. Dobrovoljne priloge za ubrzan nastavak izgradnje daju, između ostalih, Užička prometna banka, lovačka udruženja, inženjeri, kapetani, hotelijeri, advokati, lekari, narodni poslanici, trgovci, učiteljice, rentijeri, penzionisani generali i ministri, dvojica igumana manastira, patrijarh i jedan ministar na raspoloženju. Među priložnicima bilo je Užičana sa gotovo svih strana sveta, najviše iz Amerike.
Iznalaženje neophodnih materijalnih sredstava za završne radove na izgradnji Doma bilo je povod da Sokolsko društvo priredi 22. maja 1932. u Velikom parku javni čas. Krajem jeseni te godine stavljena je u funkciju tek izgrađena velika sala. Već sledeće godine u maju održan je dvadesetodnevni župski tečaj sa predavnjima iz istorije sokolstva. No, kako sredstva namenjena za završetak izgradnje još uvek nisu dovoljna, Uprava donosi odluku da se Društvo zaduži kod Trgovačke banke. Tako se izgradnji nazire kraj. Iz dana u dan, Sokolana postaje žarište sveukupnog kulturnog života. Pored vežbača, u njoj radi prvi Narodni univerzitet, Biblioteka Sokolske župe, redakcija lista „Užički soko“, a izvesno vreme i obnovljenog „Užičkog glasa“.
Svečano otvaranje Sokolane datirano je naredne, 1934. godine. Ređaju se možda najzanimljivije stranice u društvenom i kulturnom životu Užica. Njen najvažniji „stanar“, Josif Jehlička, sada uveliko Užičanin i kao otac porodice, izvešće brojne generacije u zdrave stilove života i sokolskog duha.
(autor teksta Zoran Jeremić)
Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
