Опис
Knjiga autora Zorana Žeravčića u prodaji po izuzetno povoljnoj ceni!
Fascinantni opisi i dokumentarnost ove knjige, opisi Čajetine, Užica, Kosjerića, Aleksinca…sa kraja IX i početka XX veka. Autobiografsko podsećanje na dečačke i mladalačke dane do završetka srednje škole i početka balkanskih ratova.
Štampanje knjige Zorana Žeravčića u izdanju Udruženja „Kolektiv Užice“ pomogli su akademski slikar Rade Vergović i Grad Užice.
UMESTO PREDGOVORA (deo iz knjige):
Dugo sam se razmišljao da li da ovom spisu pišem predgovor, pa se reših da napišem ove redove, ako ne kao predgovor, a ono kao nešto tome slično – „umesto predgovora“. Tu da izložim neke uzgredne misli o svom životu…
Da udovoljim svojoj želji… Dakle…
Još iz davnina je uobičajeno da memoare pišu samo veliki ljudi, svedoci političkih, naučnih i drugih velikih zbivanja. A mali ljudi? I da su hteli i imali smisla za pisanje, reklo bi se prezrivo, odbrusilo onom narodnom: „Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Kako se još od ranog detinjstva nisam mirio sa takvim shvatanjem, pristupih ovom pisanju kao iz nekog inata, pošta sam za „malog“ čoveka uvek imao mnogo ljubavi. I sam nikao u tim redovima, u sredini tih vanmemoarskih ljudi, ustajao sam protiv te uzurpacije njihovih prava i sa simpatijama pozdravljao svaki pokušaj da iza sebe ostave bar najobičnije zabeleške o sebi, o svojim precima i njihovom mukotrpnom životu u prošlosti. I u ovom slučaju, evo, dosledan sam toj liniji. Kao što se već vidi, ja, najobičniji čovek svog vremena, seoski i gradski uča, drznuo sam se da pišem svoje memoare. No, ja to ne pišem radi šire javnosti, već samo i jedino radi toga da iza sebe ostavim traga o životu svom i svojih predaka.
Iako uglavnom raspolažem se vrlo oskudnim podacima, pokušaću da dam svoj obol. Da ne bi i to, ne mnogo znane građe palo u zaborav, pokušaću da je zabeležim upravo onako kako sam to saznao po usmenom predanju mojih starijih.
A svoj životni put daću, takođe, ukratko. Ukoliko cela ova građa ne bude dobro sređena, ne treba je pripisati mojoj nemarljivosti, već žurbi da ovaj životopis ispišem što pre, dok se još osećam voljan i svež u svome pomalo neuslužnom pamćenju.
A sad? Neka mi je dozvoljeno da otvoreno progovorim o sebi.
Kad svoj život pogledam iz perspektive sedamdesetogodišnjaka, nekad se potresem do dna duše, a ponekad od sveg srca nasmejem, jer sve je to bio život, čas gorak do čemera, čas sladak do najvećeg ushićenja. Poput Nenadovića, i ja sam u životu bio – sve: sluga, gospodin, intelektualac i „glupak“ koji nije znao ni drva nacepati kako valja (kočiješ Mita u Kišinjevu – vidi treći deo moje ratne trilogije). Kroz ratove pucao sam na neprijatelje i njihovim kuršumima i granatama meta bio. Ranjavao druge, a zadobio tri rane. Zarobljavao neprijatelja a i sam, u dva maha, padao u zarobljeništvo. I sve to po nekoj igri sudbine i čudnoj dijalektici tog istog života. Jest, u životu sam sve bio, samo ne – pop, vladika, mitropolit i đavo.
Dok su drugi živeli i široko iživljavali život, ja sam poput noja, umesto u pesak, zabijao svoju glavu u knjige. A šta sam time dobio? Ostao sam zauvek zanesenjak, čovek van realnog života. Tako sam proleteo kroz život i u njemu sve stekao samo ne – pamet i pare.
U najboljim godinama snage sitno me mlela dva svetska rata, dva zarobljeništva, dva dugotrajna gladovanja i dva ranjavanja. Mlela me ta užasna čudovišta, ali za neku moju sreću nisu me samlela po želji. Preostao sam, dok su milioni mojih ratnih drugova, gotovo svih narodnosti sveta, pali kao žrtve tih ogromnih svetskih kasapnica.
I kakva ironija! Dok su drugi, mahom materijalno sigurni, na sve načine izbegavali vojnu obavezu ili se hvatali pozadine, ostajali u zemlji, služili neprijatelju, bogatili se i živeli bez većih trzavica, ja sam krvario po frontovima, stradao u dva zarobljeništva – kod Bugara i Nemaca…
— CEO POGOVOR MOŽETE PROČITATI U KNJIZI —
SADRŽAJ KNJIGE:
- Umesto predgovora
- Stazama života
- Staze i bogaze Miodraga Vergovića
