Kosta Bučović je rođen 15. aprila 1836. godine u Užicu. Ne zna se gde je pohađao osnovnu školu.
Godine 1851. postaje pitomac Artiljerijske škole (preteča Vojne akademije, 1856) i završava je 1856. kao trinaesti u rangu njene druge klase. Zatim je proveo je dve i po godine na školovanju u Austro-ugarskoj.
Za poručnika je proizveden 1859, kapetana II klase 1961, kapetana I klase 1863, majora 1870, potpukovnika 1873, a za pukovnika 1876. godine. U tom činu je penzionisan.
Dok je bio u činu kapetana I klase bio je predvač „Poljske službe“ u vojnoj školi.
Tokom 1862. godine upućen je u Crnu Goru kao tajni agent Garašaninove vlade.
Učestvovao je u oba srpsko-turska rata (1876-1878). U prvom komandovao je desnom kolonom Moravske vojske (Valjevska brigada I klase) i bio načelnik štaba divizije u bici na Velikom izvoru. U drugom je, u borbama oko Niša, komandovao I šumadijskom divizijom. Po zauzimanju Niša postao je komandant niške tvrđave.
Bio je ađutant kneza Mihaila i kneza Milana.
Odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V (1876) i III (1878) stepena, Takovskim krstom sa mačevima II stepena (1883).
Umro je u Beogradu 16. februara 1881. godine.
***
Napredovanja u službi
Za 20 godina vojne službe Kosta Bučović je bio na nekoliko značajnih komandnih dužnosti u srpskoj vojsci. Godine 1867. bio je pešadijski kapetan II klase pri narodnoj vojsci u Smederevu, do 1870. radio je u vojnom ministarstvu i Beogradskom okrugu, a zatim je dve godine proveo kao komandant III bataljona u Beogradu. Uoči srpsko-turskih ratova postavljen je za komandanta u štabu Pešadijske brigade, a po njegovom okončanju na položaju je komandanta Pešadijske brigade.
Diplomatska misija
Nepisani pravilo bilo je da posle službe u dvoru, gde se upoznaju sa protokolima i steknu znanja iz vojne diplomatijer, ađutanti odlaze u diplomatske misije. U slučaju Koste Bučovića bilo je obrnuto.
Kapetan Bučović je početkom 1862. godine, posle nekoliko drugih posrednika, stigao na Cetinje, s namerom da doprinese smirivanju srpsko-crnogorskih nesuglasica, ali i da produži put u Hercegovinu. Vlasti Crne Gore su procenile da bi to bilo štetno po njihove interese pa su Bučovića proterale sa Cetinja. Tada, u vreme crnogorsko-turskog sukoba, crnogorski kralj Nikola traži pomoć od knjaza Mihaila. Srpski knjaz nije bio spreman za odlučnije angažovanje zbog čega je knjaz Nikola promenio politički kurs prema srpskoj vladi.
Učešće u prvom srpsko-turskom ratu
Prvi srpsko-turski rat 1876-1877. (u narodu poznat i kao Javorski rat) vodio se između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije, nakon ustanka u Hercegovini koji je izbio 1875. godine. Srpska vojska nije bila uspešna u okršaju sa Turskom tokom ovog rata. Prvi srpsko-turski rat završen je mirom koji je potpisan u Carigradu 28. februara 1877. godine.
Vladan Đorđević u svojoj knjizi „Uspomene iz srpsko-turskog rata“, u odeljak „Uoči prve bitke i Bitka za Zaječar – kod Velikog Izvora“, u Aleksincu 19. juna 1876. beleži:
„20. juna u 4 sahata ujutru imaju preći preko granice u Tursku tri kolone. Prva kombinovana divizija bile je pod komandom potpukovnika Bučovića (ova divizija nastupala je ka Prokuplju). U vreme bitke izgubljena je veza sa Bučovićem i kombinovanom divizijom. Bučović šalje izveštaj da je na vreme krenuo s Vukanja, ali da je divizija imala preko šest sati hoda dok je naišla na neprijatelja s kojim se tukla celo popodne. Iako su mu trupe bile umorne zbog višesatnog marša, uzeli su neprijatelju tri visa, ali zbog „plašjivosti svojih trupa“ (naročito jagodinske brigade) morao se povuči na Vukanje. (Srpska vojska je bila slaba, nepripremljena za rat, bežala sa bojišta, oficirski kadar bio je malobrojan…)
Na istočnoj granici, Timočka vojska upala je u osmansku Bugarsku i napredovala na Kulu, ali je preduhitrena od strane osmanske vojske iz Vidina, koja je potom prešla u ofanzivu na srpsku teritoriju i zauzela Veliki Izvor kod Zaječara (3. jula). Srpska Vrhovna komanda poslala je naređenje Moravskoj vojsci da je pojača Timočku vojsku, prekinuvši glavnu srpsku ofanzivu na južnoj granici, prema Nišu, posle samo nekoliko dana. Međutim, u pokušaju da potisnu Osmanlije na istočnoj granici, srpske snage su teško poražene u bici kod Velikog Izvora (6-11. jul).
Šestog jula u pomoć srpskim jedinicama pohitale su i Bučovićeve jedinice. O boju kod Velikog Izvora, koji je trajao više sati i u kome je poginulo oko 350 srpskih oficira, podoficira i vojnika, potpukovnik Bučović, koji je komandovao jednom polovinom naše vojske, kasnije je pismom izvestio Vladana Đorđevića, a ovaj je pismo uvrstio u svoju knjigu. Bučović u pismu navodi da su njegove trupe potiskivale neprijatelja i bile potiskivane. Kada su neke trupe uspele da uđu u turske rovove „ja pokušah poslednji put da se održim; u 3 sahata posle podne preduzmem opšti napad, ali sve beše uzalud. Trupe behu izgubile pouzdanje, municije beše nestalo, navala neprijatelja postajaše sve jača i moje trupe stadoše odstupati u neredu i ako niko nije dao zapovest da se odstupa. Svi pokušaji starešina da se zaustave trupe i urede, behu bezuspešni, a bitka beše svršena u našu štetu oko 3 i po sahata po podne.“
Učešće u drugom srpsko-turskom ratu
Drugi srpsko-turski rat 1877-1878. je bio rat Kneževine Srbije protiv Osmanlijske Turske u cilju oslobađanja južnih krajeva i osiguranja pune nezavisnosti. Rat je trajao od 13. decembra 1877. do 5. februara 1878. godine.
Dr Mihailo Marković u knjizi „Moje uspomene“, pod datumom 28. XII 1877. beleži zanimljiv detalj koji se odnosi na pukovnika Bučovića i njegove trupe, pred opšti napad na turske položaje:
„Pre 3 sahata dojaši na Markovo kale komandant I. šumadijske divizije, pukovnik Kosta Bučević. Bučević je imao na nogama ogromne čizme, postavljene iznutra kurjačinom, a preko šinjela obukao kurjačku bundu. Ovako natrontan, Bučević beše jedna inertna masa, koju su jedva četiri vojnika skinula s konja. Koliko li će njih tek trebati, da ga na konja popnu?!
Tačno u 4 sahata po podne Bučević se pomoću našom diže sa zemlje, pozdravi Gružane i dobrovoljce – kadrovce – ovim rečima: „Gružani, junaci! Na vas gleda danas ne samo Srbija, već i sve Srpstvo, van granica Srbije. Kao vaš zemljak, ja sam srećan, što je baš vama dodeljena uloga, da vi otvorite kapije gordom Nišu. Znajte junaci, da Nišu otkucavaju poslednji časovi. Čim gorički šančevi, koje će te sada napasti, padnu u naše ruke, Turcima je u Nišu odzvonilo. Turski Niš, postaje Srpski Niš. Pođite moji junačni Gružani u ime Boga napred, i neka vam je srećan put.“
Čim je Bučović poslednje reči izgovorio, bandiste kao na komandu počeše svirati marš: rado ide Srbin u vojnike.
Trubni signali juriša ponavljali su se svakih 4 do 5 minuti, a gromoglasno ura, ura naših vojnika, prolamalo je vazduh.
Sasvim se smrče… pucnjava pušaka i topova, ne prestaje.
Za vreme ovog našeg ćutanja i razmišljanja, dođe od nekuda poručnik Svetozar Radojičić, pozdravi Bučevića, naže se prema Hadžiću i šanu mu nešto na uvo. Hadžić skoči kao oparen, pokloni se Bučeviću i reče: „Čestitam vam g. pukovniče. Gorica je u našim rukama.“ Bučević se trže iz zanosa, koji beše njim ovladao usled današnjeg i suviše velikog naprezanja i umora za njega bolesnog. „A od kud vi to znate?“, zapitaće Bučević Hadžića? „Pa sad mi reče poručnik Radojičić.“ „A od koga je čuo Radojičić?“ Radojičić odgovori malo zbunjeno: „Pa rekoše mi baš sada neki naši vojnici, koji se vraćaju sa Gorice.“ Na to Bučević malo oštrijim glasom podviknu: „To su komordžijske vesti, sa kojima se ne izlazi na raport pred komandanta. Javite odmah Hadžiću, nađite kapetana Radivojevića i vidite, šta je sa njim i njegovim Gružanima?“
Hadžić odjaha u pravcu ka Gorici… prođe 20-25 minuti, a možda i nešto više, dok odjednom začusmo snažan glas ppukovnika Hadžića gdi peva! razvija se ruža u gradini, razvija se barjak u Srbina, u Srbina koji nikog nema i t.d.
Sad smo bili na čisto. Znali smo da je vest koju nam poručnik Radojičić donese, sušta istina, a ne komordžijska vest. Znali smo, da su gorička utvrđenja naša.“
Po oslobađanju Niša Kosta Bučović postao je komandant niške tvrđave.
Ađutant dva kneza
Ađutant (pomoćnik) je oficir dodeljen vladaru, višim vojnim starešinama, a ponegde i članovima dinastije za obavljanje njihovih ličnih poslova. Birani su među odanim, inteligentnim i vrednim oficirima, dobrim i izdržljivim jahačima.
Kosta Bučović je bio ađutant kod dva srpska kneza – Mihaila i Milana.
Pošto je, uz pomoćov velikih evropskih sila, knez Mihailo je uspeo da natera Turke da povuku svoje garnizone iz Srbije, Mihailo je odlučio da poseti Carigrad i lično blagodari sultanu na ustupljenim gradovima. U subotu, 18. marta 1867. knez Mihailo je zasebnim parabrodom, sa velikom svitom krenuo u Carigrad. U sviti su bili predsednik vlade, ministri, članovi Državnog saveta, a među ađutantima i kapetan Kosta Bučević. On se pominje kao knežev ađutant i naredne 1868. godine.
Posle sticanja pune državne nezavisnosti Kneževine Srbije 1878. godine povećao se broj ađutanta i dvorskih činovnika u Beogradskom konaku. U Dvoru kneza Milana bilo je deset počasnih ađutanata, a jedan od njih bio je pukovnik Kosta Bučević i na tom položaju se zadržao do smrti 1881. godine.
Porodica
Zapisi iz Drugog srpsko-turskog rata beleže, pored ostalog, da je Kosta Bučović već tada bio bolestan. Razboleo se na kraju nekoliko teških ratnih godina. Tri godine po završetku rata, preminuo je u 46. godini. Službeni vojni list od 18. februara 1881. godine obaveštava da je „komandant pešačke brigade i zastupnik komandanta beogradskog grada, počasni ađutant Njegovog Visočanstva, pešački pukovnik Kosa Bučović umro 16. ovog meseca na jutra“.
Kosta je bio oženjen Sofijom (Beograd 1845- Beograd 1. VII 1929, stanovala u Frankopanovoj 13), iz ugledne beogradske porodice Stojana Spasića, upravnika carinarnice i člana Glavne kontrole. Sofija je rodila devetoro dece, ali je imala nesreću da joj skoro sva deca rano preminu. Izgleda da je zrele godine doživela samo kći Stana (1865-1889), dvorska dama kraljice Natalije, udata za geologa, univerzitetskog profesora, akademika i političara Jovana M. Žujovića, sa kojim nije imala dece.
Posle smrti supruga i dece, Sofija je testamentom imovinu (imanje u Resavskoj ulici 13) zaveštala Srpskoj kraljevskoj akademiji. SKA je osnovala dve zadužbine: Zadužbinu Koste i Sofije Bučović i Zadužbinu Stane Jovana Žujovića, supruge Jovana Žujovića i kćerke Sofije i Koste Bučovića. Iz fonda prve zadužbine štampani su i nagrađivani spisi iz nauke o državi i iz vojne istorije.
