Industrija na Zlatiboru nije razvijena, konstatuje Đoković i dodaje da je najviše je zastupljena „industrija za preradu drva – parne strugare“. Naviše ih je pored pruge Užice – Višegrad: dve u Kremnima i jedna u Mokroj Gori, „koje vrše preradu građe za unutrašnjost i izvoz na stranu. Postoji još jedna parna strugara uređena dobro, ali zbog udaljenosti od železničke stanice i rđavog puta za prevoz građe ne daje veće rezultate, ona se nalazi u Beloj reci. Postoji još jedna koja radi pomoću vode, i to vrlo retko (nema dovoljno vode) u Ribnici opštine jablaničke“.
Kreč se pekao samo za domaće potrebe i to primitivno, a nije bilo ni industrijskih mlinova „pošto je srez rđava žitnica“. Vodenice potočare rade za domaće potrebe, ali nisu u upotrebi preko leta zbog oskudice vode pa su „posednici više puta prinuđeni da idu u susedni srez radi mlevenja žita“.
Đoković pominje i „industriju prerade šljiva – kad je rodna godina kuva se pekmez sa šest kazana. Sušenje šljiva vrši se na sušionicama domaćeg sistema“.
Šansu za razvoj industrije Radojko Đoković vidi u rudarstvu. „Prošle godine početo je da se radi na istraživanju ruda u ovom srezu od strane jednog engleskog društva, rad se produžava na istraživanju i vađenju rude, a naročito magnezita. Ruda je početa da se izvozi na stranu. Ako bi se ovaj posao razvio, bilo bi od velike koristi da poljoprivrednici lakše i bolje iskoriste radnu snagu.“
Saobraćajne prilike u srezu su većim delo nepovoljne, jer je postojao samo jedan povaljan put (Kraljeve Vode – Užice), dok je državni put Užice – Vardište, koji prolazi severnim delom Zlatiborskog sreza, još u izgradnji. „Sreski i opštinski putevi, koji se dele sa glavnog državnog puta Užice – Čajetina i idu ka opštinama u svim pravcima od sreske kancelarije, rđavi su i neprohodni. Prema tome, iz brdovitih krajeva teško je dovući drva i građu do mesta tržišta da se unovči, i na taj način umanjuje cenu drvima u šumi.“
S obzirom na stanje saobraćaja „trgovina sa šumskim proizvodima od strane preduzeća živahna je koliko su bolja saobraćajna sredstva“, konstatuje Đoković i zaključuje: „Tržište ovaj srez na svojoj teritoriji nema već u koliko se kupuje i prodaje ide se u varoš Užice, gde se održavaju jednom nedeljno pijace, gde su veći trgovci. Cene proizvodima koje proizvodi seljak-posednik male su, a cene proizvodima koje kupuje dosta su velike. Veliki su rashodi posednika, jer je prinuđen ići daleko od svoje kuće do tržišta po 20-70 kilometara i natrag, i na putu probaviti 3-4 dana.“
