Sećanja Saše Grudena na užičku plažu

U leto 1936. godine iz Beograda u Užice preselio se bračni par Gruden – Zora i Oskar, sa tek rođenom kćerkom Majom. Prvi stan pronašli su u kući Bogosava Bodića (u zgradi kasnije preuređenoj u Hotel Palas), gde Oskar otvara zubnu ordinaciju.

Grudenovi su izrodili 12 dece. Posle Maje, u Užicu su se rodili Aleksandar (1938), Dušan (1939), Branislav (1940), Miroslav (1941), Jasna (1943), Marina (1945), Vladimir (1946), Srđan (1947) i Josip (1949), a po povratku u Beograd na svet su došli Snežana (1951) i Jelka (1953). Prvo i poslednje dvoje dece Zora je rodila u bolnici u Beogradu, ostalu decu rađala je kod kuće u Užicu.

Odrastanje u Užicu, ostavilo je neizbrisiv trag kod Grudenovih. S ponosom govore da su Užičani, a užički period, tih 12 godina, ostavio je dubok trag u vaspitanju i stavu prema životu Grudenovih. O tome svedoči zapis u Letopisu porodice Greuden, knjizi objavljenoj 2013. godine. Njen autor je treće dete Zore i Oskara – Dušan koji je nedavno preminuo u Nemačkoj gde je dugo živeo. Dušan je doktorirao 1971. godine na Tehničkoj velikoj školi u Beču, a najveći deo radnog veka proveo je u istraživačkom odeljenju Poršea.

U Letopisu porodice Gruden, odeljak „Sećanje na Užice“ napisao je Aleksandar „Saša“ (diplomirani glumac). Ostavio je zanimljiva sećanja na užičku plažu:

„Od prvih toplih dana, negde u aprilu, pa do jeseni, mi smo bili uglavnom bosi. Takmičili smo se ko će prvi da se okupa u Đetinji i ko će više kupanja da skupi u toku leta. U početku smo se najviše kupali kod „babe na plaži“. To je bilo ograđeno kupatilo sa kabinama za presvlačenje, na jednom rukavcu, na desnoj obali Đetinje. Preko puta nalazilo se Fikarovo kupalište, gde je sa zida moglo da se skače u nešto dublju vodu. Iznad Fikarovog kupališta nalazila se plaža, prvo uređeno plivalište sa plivačkim stazama u Užicu. Glavni užički plivač bio je Dragoš Vajović – Ripida. Nadimak je dobio jer je bio jako visok i mršav, kao „ripida“, motka na kojoj su se nosili crkveni barjaci na procesijama.

Plivanje smo učili pomoću „paljki“, specijalnih, šupljih tikvi koje su se po dve vezivale kanapom i stavljale oko grudi, tako da nismo mogli da potonemo. Posle su paljke bile zamenjene praznim zelenim Unrinim konzervama za oranžadu.

Iznad plaže i iznad železničkog mosta, ispod jaza za hidrocentralu, nalazili su se bukovi, tzv. topla i hladna voda, atraktivna mesta za kupanje. Ređe smo išli u Turicu na kupanje, jer je trebalo preći preko železničkog mosta i proći proz tunel ispod Grada, da bi se došlo do lepe plaže. U Turici tada nije bilo skoro ni jedne kuće, samoi livade i njive zasejane kukuruzom.“