Elektrifikacija Užica

17

Kao ni u jednoj drugoj oblasti, kada je elektrifikacija u pitanju Užice je išlo u korak sa svetom. Od izuma električne sijalice protekle su samo dve decenije, a neizmenične struje još manje godina kada su Užice i Užičani upoznali novu pogonsku silu.

Užice je dobilo električnu energiju pre mnogo evropskih prestonica. Kada je Srbija u pitanju, prvo električno osvetljenje u Srbiji proradilo je u pogonu Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu (1884), a prva električna sijalica u Beogradu zasijala je u septembru 1893. godine.

Prva industrijska hidrocentrala u Srbiji puštena je u pogon na Ilindan 1900. godine u Užicu, na reci Đetinji. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega četiri godine posle puštanja u rad hidroelektrane na Nijagari u Americi. U Užicu su se jedni tome radovali, a drugi su sumnjali. „Po varoši se poče govoriti kako je ta rabota postavljena na pogrešnoj osnovi i ko je još dosad video da od vode postane vatra i da preko žice kroz tavan prođe vatra u sobu, a da ne zapali kuću“, pisao je jedan savremenik.

Užičani su se, međutim, veoma brzo uverili u prednosti „elektrike“. Fenjere, koji su u Užicu bili u funkciji od 1858. godine, „koji će po noći za svaki slučaj vid davati“, zamenjeni su 1900. godine niskonaponskom varoškom mrežom i električnom rasvetom u hiljadu kuća. Probni rad je počeo 2. avgusta 1900. godine kada je pod napon stavljen samo završni deo varoške električne mreže.

InŽ. Đorđe Stanojević

Već posle 40 dana Užice je uglavnom bilo priključeno na električnu mrežu. Umesto dotadašnjih 60 fenjera, ulice su osvetljavale električne sijalice. Završertak radova bio je oročen na 11. septembar – bio je to poklon kraljici Dragi Mašin za njen rođendan od Uprave užičkih akcionara.

Između hidrocentrale i varoši, na razdaljini od 1,2 kilometra, bio je postavljen trožični visokonaponski vod. Javnu rasvetu činilo je 120 sijaličnih mesta, jačine po 16 sveća (20 W). „Cela varoš osvetljena je električnom svetlošću. Električna svetlost nadmaša električnu svetlost u Beogradu. Narod se divi ovoj pojavi“ – pisale su prestoničke „Večernje novosti“ u broju od 3. novembra 1900. godine.

Za brzo širenje mreže u domove Užičana zaslužna je odluka Uprave užičkih akcionara, na predlog prof. Stanojevića i inž. Jerolimeka, da se sve instalacije u varoši izvedu o trošku Društva. Uvođenje električnih instalacija o trošku vlasnika potrajalo bi nekoliko godina, ne samo zbog finansijskih razloga već i dok ne prihvate električnu energiju kao blagodet. Za to vreme bi značajan deo kapaciteta električne centrale bio neiskorišćen, jer je struja Tkačkoj radionici i drugim industrijskim objektima isporučivana samo danju, u toku radnog vremena. „Taj pincip besplatne instalacije priveden u delo u Užicu učinio je da je sva struja koju centrala proizvodi prodata za nepuna četiri meseca, upravo za ono vreme, dok se stiglo da se prijavljeni broj instalacija izvrši“ – zapisoa je u svom radu „Elektična industrija Srbije“, iz decembra 1901. godine, prof. Đorđe Stanojević.

Užice je na početku XX veka imalo oko hiljadu zgrada svih namena, a 1.500 sijalica zajedno sa uličnom rasvetom. Dugo su Užičani u porodičlnim kućama imali instaliranu samo jednu ili dve sijalice, a mnogi su, smanjujući izdatke za osvetljenje, od proleća do jeseni na svoj zahtev isključivani sa elekrične mreže.

Stubovi visokonaponskog voda od centrale do varoši

Inače, uz cenovnik, Uprava je uoči početka rada centrale potrošače podelila u tri grupe: gostioničari (za jednu noć korišćenja struje plaćali su 10 para), dućandžije i nadleštva (po 5 para) i privatne domove (3 pare). Cene su važile za sijalice od 16 sveća. Kasnijom korekcijom odluke povećan je broj kategorija korisnika (zanatske radionice, kafane, mehane, kasarne, bolnice…) i cene. Privatni stanovi, dućani i radionice za sijalicu od 16 sveća za 24 sata plaćali su 5 para „Tako jeftnine struje nema nigde u svetu“ – navela je Uprava užičkih akconara u jednom dopisu ministru narodne privrede.

Već 1901. godine varoška mreža, postavljena na preko 240 drvenih, uglačanih i neimpregniranih direka, bila je duga 6,7 kilometara, bez voda visokog napona. Svaki stubni nosač sijalice za javnu rasvetu imao je ugrađen mehanizam zahvaljujući kojem je polovina sijalica gašena u 22 sata, dok je druga polovina bila upaljena do „izlaska sunca“.

Do sredine 1901. godine broj sijaličnih priključaka popeo se do tehničkih mogućnosti centrale, a to je bilo 1.400 sijalica od 16,25 i 32 sveće. Vladimir Savić, šef električnog osvetljenja, upozorio je Upravu akciuonara „da su mašine u centrali opterećene a naročito o praznicima, te je meišljenje da bi trebalo nabaviti rezervnu tubinu i dinamo mašinu“. Nije postojala mogućnost novih priključaka, osim u slučaju nečijeg otkazivanja pretplate.

Mnogo pre izgradnje HE Pod gradom jedan od najzaslužnijih za njeno podizanje, profesor Đorde Stanojević (1858-1921), govorio je da će „elektrika pored „leba i vode“, postati svakodnevna potreba i to, kako za varošanina, tako i za najsiromašnijeg seljaka našeg“.

Stubovi javne rasvete i stubovi za prenos električne energije u glavnoj gradskoj ulici

I zaista elektrifikacija Užica iz temelja je izmenila život njegovih žitelja i verovatno je bila najvažniji događaj u istoriji ovog dela Srbije.

Zublje luča, lojanice, fenjeri, petrolejske lampe – otišli su u prošlost. Smanjena je opasnost od požara, a mnogi poslovi, posebno porodični, pomereni su ka večernjim satima. Grad je bio spreman za primenu svih tehničkih pronalazaka čiji se rad zasnivao na električnoj energiji. Posle Tkačnice i strugare Društva, elektična energija našla je primenu u stolarskoj radionici Marka Popovića na Carini i  mlinu Mališe Atanackovića na Rakijskoj pijaci. Danas je teško naći racionalno objašnjenje kako su tadašnji užički preduzetnici, bez posebnog ekonomskog obrazovanja i velike imovine, imalo sluha za novinu kakva je bila električna energija, u vreme kada su skoro sva zanatska i indstrijska preuzeća u Kraljevini Srbiji koristila parne mašine. Pogotovo u Užicu koje je tada bilo van glavnih tokova privrednog razvoja i sa malim akumuliranim trgovačkim kapitalom.

Užičani su na početku XX veka bili važni i ponosni, jer su uz Beograđane i Valjevce jedni u Srbiji koristili blagodet elektične energije. Vremenska odrednica „uoči elektrifikacije“ za domaćinstva u većini gradova Srbije označavala je period do početka tridesetih godina XX veka, a ni tada, za razliku od Užica, u mnogim privatnim kućama upotreba električne energije još uvek nije svima bila dostupna.