„Uz rečicu, podalje od središta grada, zaklonjena starim drvećem i kućama ulice, stoji užička crkva-brvnara sa svojom kulom -zvonarom. Kao i druge crkve-brvnare ona u sebi otvara više prostora, no što ga spolja pokazuje. No njena kula-zvonara odvojena je od crkve, i odvaja se, čini se od svega tu, i od kuća sa doksatima i od krovova sa crepom, i od oblih a ipak strmih bregova s jedne i druge strane rečice. Ne zna se ko tu treba da svrati; to građevinarstvo ne liči više na ljude iz okoline, a i uspomene na njeno poreklo i prošlost, maglovite su. Podignuta pri kraju XVIII veka, rušena i obnavljana, crkvica stoji kao da je netaknuta, a kula s ponosom prikazuje umešnost svojih graditelja.“

Ovako je Miodrag Pavlović, jedan od vodećih srpskih pesnika druge polovine prošloga veka, video Crkvu Svetog Marka u svom eseju „Kula užičke brvnene crkve“. Istorijski zapisi pak kažu je podignuta 1828. godine. Te godine rodio se Lav Nikolajevič Tolstoj, umro je Francisko Goja, a u Užicu će godinu dana kasnije, Oto Dubislav Pirh, kapetan u pruskoj vojsci na proputovanju kroz Srbiju zabeležiti da se jedan mlad čovek iz Banata javio u Kragujevcu za mesto osnovnog učitelja i kao takav poslat u Užice. Njagova franačka nošnja izazvala je među Turcima izvestan nemir i uzbuđenje. „Na tihog i slabunjavog mladića gledali su kao na Moskova, sklanjali su mu se s puta, a na izvesnom odstojanju obrazovale su se preplašene grupe, da ga posmatraju, dok se nisu navikli na njegov izgled i dok ga nisu videli da vodi đake u crkvu.“

Crtež crkve Sv. Marka

Sudeći, dakle, prema arhivskoj građi, crkva podignuta 1828. godine bila je posvećena sv. Đorđu. Kasnije, kada je sagrađena nova crkva na nju je preneta ova hramovna posveta, a starija na Carini dobila je novu posvetu sv. Marku.

Ktitor crkve je nepoznat. Poznato je da pre njene izgradnje, o čemu takođe nema sačuvanih podataka, u Užicu nije bilo hrišćanske bogomolje, a na izgradnju Crkve Svetog Đorđa Užičani će čekati još šesnaest godina.  Skromnih dimenzija, crkva na Carini nije imala dovoljno prostora da primi sve brojnije pravoslavne vernike, pa su malobrojni hrišćani iz ondašnjeg srpskog dela varoši koja se pružala od Rakijske pijace ka Carini na pričest odlazili u sevojničku crkvu brvnaru, udaljenu na oko jedan sat hoda.

U hronici svoje porodice, koja je u obliku feljtona objavljena u užičkim „Vestima“, arhelog Marko Popović pominje svoga čukundedu Iliju Jankovića, paroha užičkog, koji je u vreme dok se gradila stara crkva bio jedini srpski sveštenik u gradu, da bi mu se, po svemu sudeći, ubrzo priključio i jerej Vasilije, otac njegove buduće snahe. Prota Ilija je imanje dobio ili kupio na prostoru između nove crkvene porte i ulice, odnosno puta ka Karanu i Kosjeriću, duž koga se razvijala srpska „varoš“. Ova ulica se uoči Prvog svetskog rata zvala Dositejeva, zatim od 1926. godine Prote Đurića, pa od 1946. godine Heroja Jerkovića, da bi u novije vreme ponela naziv Nemanjina ulica. 

„O proti Iliji Jankoviću, mom čukundedi, nije sačuvano mnogo podataka. Zanimljivo je da mu ime nalazimo među prenumerantima prvih štampanih knjiga koje su počele stizati u Užice. Tako se 1832. godine  „česni Ilija Janković Paroh Užički” pretplatio na knjigu D. Tirola „Političesko Zemljopisanije”, 1837. g. delo A. Todorovića „Istorija Rusije”, zatim 1844. g. knjigu P. Radovanovića „Kratkoe sočinenie antropologije”, pa 1847. g. „Srbsku gramatiku” I. Zaharijevića i na kraju 1848. godine znamenito delo Dim. Avramovića „Sveta Gora”. Nažalost, ni jedna od ovih knjiga u porodici nije sačuvana. Preostao je samo njegov ukoričeni komplet „Srbskih novina” iz 1838. godine. Sačuvani su i neki podaci u arhivu crkve užičke koje bi tek trebalo istraživati. Pojedina od tih svedočanstava su i objavljena pa tako saznajeno da je 7. maja 1837. g. prota Ilija zajedno sa drugim užičkim parohom Savom Stefanovićem i okružnim načelnikom Miljcom Trifunovićem potpisao protokol o crkvenim prihodima za prethodnu godinu od 1344 groša. U matičnim knjigama rođenih, venčanih i umrlih crkve užičke, koje su sačuvane od 1837. godine, podatke je uredno unosio svojim dosta nezgrapnim i pomalo neukim rukopisom prota Ilija Janković. Poslednje krštenje obavio je 10. decembra 1848. godine, a poslednje opelo 2. januara naredne godine. Preminuo je, izgleda, iznenada ili posle kraće bolesti 30. januara 1849. godine. Sahranjen je, kako je to zabeleženo u knjizi umrlih, kraj stare crkve. Mesto groba mu se ne zna jer, po svemu sudeći, nikada mu nije bio podignut trajniji spomenik. Čak ni podatak da tu počiva nije ostao sačuvan u pamćenju porodice“, piše Marko Popović.

Zamiljivo je da u „Samoukom rukopisu“ Miladin Radović navodi da je od starijih čuo da je za podizanje Crkve Sv. Marka zaslužan Šejh Muhamed koji je „Srbima dao podići sebi malo crkve đe će se Bogu moliti“.

Bilo kako bilo, za razliku od drvenih hramova, spolja okrečeni zidovi ove crkve formirani su od bondruk konstrukcije ispunjene čatmom i ćerpičem, dok je krov pokriven drvenim klisom. Crkva je više puta menjala izgled, posebno enterijer, da bi 1890. godine, tokom rekonstrukcije uz nju podignut visoki drveni zvonik.

Mnogo godina kasnije pomenuti pesnik primećuje da „neka predačka ozbiljnost okružuje ovu kulu, što stoji kao uspravljen div, zbijenih ruku uz telo, kao neki drveni Baš Čelik, uobručen, pun snage i pun ponosa. Čovek zažmuri da ga čuje bolje, i kad ponovo otvori oči, kula izgleda manja no što smo očekivali, liči na kulu od šibica, na maketu nečega što tek treba da se podigne. Naizgled mala ili velika, uvek odiše ozbiljnošću, ova kula, kao da hoće da svedoči kako je došla iz teških, tamnih i gotovo bezimenih vremena. Na njoj ne očekujem da vidim nikakav zapis, ništa urezano, ni cveta ni ljudske glave. Uvaljana u neko bronzano, neprobojno lišće, kao drevni junaci, ona je izašla bez rana iz nekoliko teških vremena u kojima se pucalo, bacala koplja i buktinje i kad je vazduh na ramenima bivao teži nego zemlja.”

Obnovu hrama inicirao je čuveni užički sajdžija i dobrotvor Risto Tešić, onaj isti koji je po povratku sa zanata u Nemačkoj i Švajcarskoj, istrajno radio na ozelenjavanju Malog i Velikog Zabučja.

U „Letopisu užičkih crkava“ zapisano je da je preduzimač radova bio Luka Miletić, a majstori izvođači Spasoje Krstović, Jovan Mijatović i Spasoje Tanasković.

U riznici Crkve Svetog Marka nalaze se ikone nastale u periodu od 16. do 19. veka, među kojima i najstarije Isus Hristos Pantokrator i Bogorodica sa Hristom nepoznatih kritskih majstora. Uz ove, po vrednosti se ističu Bogorodica sa Hristom  i Svetim Jovanom Krstiteljem, sinteza zapadnih, katoličkih uticaja i vizantijske duhovnosti. Renesansni detalji, zlatna pozadina, ornamentika i modelacija likova upućuje na nekog od majstora dubrovačke škole poznog 16. veka. Dve ikone iz ove riznice, Bogorodica sa Hristom i Sv. evangelist i apostol Luka, pripadaju zografskoj radionici risanskih majstora Rafailovića i Dimitrijevića.

U zbirci Crkve nalaze se i ikone Dimitrija Posnikovića, jednog od najangažovanijih srpskih slikara šeste i sedme decenije 19. veka. Te ikone poklonili su užičke zanatlije i trgovci ili su donete iz drugih crkava. Isto tako, u riznici se čuvaju ikone Pavla Čortanovića, novosadskog slikara i profesora crtanja, koji je u Užicu živeo i držao privatnu školu crtanja. Njegove ikone donete su u Crkvu Sv. Marka iz drugih bogomolja, verovatno su prilagane prilikom kasnijih obnova crkve. Gotovo na svim pojedinačnim ikonama nalaze se priložnički zapisi, kao što je tekst sa posvetom njegovom učeniku Paju Jokanoviću.

Bogoslužbene predmete poklanjali su Crkvi Sv. Marka užički trgovci, zanatlije i esnafska udruženja. Tako je prilikom osvećenja crkve 1828. godine Damjan kujujndžija poklonio hramu jedno srebrno kandilo. Još jedno kandilo poklnio je crkvi „Esnaf kujungijski za večiti spomen 1847“. Mali ručni krst  „Radovan Moljak iz Kremana priložio je jereju Zariji Popoviću za večiti spomen svome otcu Milovanu“.  Iz starih kujundžijskih radionica orijentalnog Užica potiče nekoliko srebrnih kandila kao i pozlaćenih kadionica. 

A pesnik kaže:

„Poput pravog junaka, njoj, toj kuli, tom tornju nije bilo stalo do jednostavnosti; htela je da se isprsi, da istakne svoje oštre rubove, slično nekim rođacima na severu, oko Onješkog jezera i pored norveških fjordova. Njan oblik i sad ima snagu, njeno okoštalo drvo obuzdava neku napetost iznutra, koja je može srušiti. Visok i neprijazan domski duh stanuje u njoj i hrani se crvotočnim daskama i tako spasava trajnost čitave kule. On sprečava zarazu. Sprečio bi još mnogo što šta, kad bi ga pustili da izađe. Ali niko ne bi želeo da ga vidi kako se slobodno šeta poljima ili nadnosi nad rečicu. Nek stoji gde je taj Baš-Čelik ukovan u drvene obruče, neka ih svojom napetošću drži, dok neke prijatnije sile ne poteraju ponovo sokove i od čitave kule načine jedno jedino olistalo, mnogostoletno stablo.

(Z. Jeremić)

Previous articleFabrika čohe i ćebadi iz 1868.– prvi industrijski pogon u Užicu
Next articleElektrifikacija Užica
Zoran Žeravčić novinar iz Užica, završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1983. godine. Deset godina bio zaposlen u Vestima i Radio Užicu, a zatim 23 godine dopisnik Radio Beograda 1 iz Zlatiborskog okruga. Objavio je "Hroniku Drežnika" (2004), bio u uredničkom timu "Užičkog leksikona" za oblast sporta (2011), koautor knjige "Mikoš i Kojadin - legende užičkog sportskog novinarstva" (2015) i autor knjige "Milorad Aleksić - život ispunjen pregalaštvom" (2018). Od osnivanja Udruženja "Kolektiv Užice", januara 2016. godine, za štampu je kao kourednik priredio knjige Radovana Popovića "Osmeh rodne godine", Miodraga Vergovića "Stazama života" i "Los... los... weg!", kao i knjigu "Bunt i snovi Andrije Lojanice".