Odmah po mobilizaciji u leto 1914. godine, Užička vojska, u kojoj je bilo nekoliko hiljada Zlatiboraca, upućena je ka Višegradu kako bi za sebe vezale što više neprijateljskih snaga i tako olakšala položaj srpskih jedinica koje su u Mačvi i Podrinju vodila ogorčenu borbu sa austrougarskim snagama. Nekoliko puta Užička vojska je prelazila u ofanzivu zauzimajući Višegrad, Rogaticu, Srebrenicu, Sokolac, Han Pijesak, ali je u kontraudarima bila potiskivana od znatno jačih neprijateljskih snaga.
Veliki broj vojnika bio je izbačen iz stroja, bilo da je reč o poginulim, ranjenim ili nestalim. U stalnom pokretu i borbi, bez mnogo prilika za odmor, nije bilo vremena da se vodi precizna evidencija o brojnom stanju jedinica. Mnogi poginuli nikada nisu sahranjeni niti su evidentirana mesta gde su izgubili život.
Posle Prvog svetskog rata bilo je pokušaja države da sredi i upotpuni evidenciju poginulih u ratnim dejstvima. Pravoslavno odeljenje Ministarstva vera Kraljevine SHS, uputilo je početkom oktobra 1921. godine dopis Srezu zlatiborskom sa spiskom nestalih vojnika na dan 14. septembra 1914. godine na položaju Katunište. Preporučeno je sreskom načelstvu da proveri „ko je od njih u životu ili ako se išta o njihovoj sudbini zna“.
U Šljivovici su proveravana dva imena. Za Petra Marjanovića je javljeno da je poginuo 1914. godine, a na upit o Stanimiru Stanojeviću stigao je sledeći odgovor: „U ovoj opštini nema Stanimira Stanojevića već je bio Stanimir Radeljić, kao vojnik obveznik III poziva poginuo (je) 1914.“
U Kremnima su traženi podaci za Borisava Radojevića. „Ni do danas nije kući došao, niti se o njemu išta zna.“ – poručili su Kremanci.
Na upit za Mihaila Petrovića iz Gostilja su javili da selo ima dve osobe ovog imena. „Mihailo V. Petrović poginuo je 1914. kao obveznik III poziva na Pašinu brdu u Bosni, dok je Mihailo M. Petrović živ i kod kuće je, star 41 godinu.“
Za stanovnike Rožanstva Ti(j)osava Vilotijevića i Simeuna Lazarevića znalo se samo da su nestali na položaju 1914. godine.
Najviše vojnika za koje je tražena provera bili su iz Ljubiša, njih šest – Milan Žunjić, Antonije i Jovan Joksimović, Tiosav Smiljanić, Nedeljko Luković i Ljubomir Lazović. Sudbina svih šest sažeta je u nekoliko reči: „izginuli 1914. na Karadžinom brdu, Bosna“.
I ovi podaci govore o teškom stradanju Zlatiboraca na početku Prvog svetskog rata. Užička vojska je do kraja avgusta, u ofanzivi na Drinskom frontu, ostala bez 206 poginulih i 220 nestalih vojnika. Do kraja novembra i povlačenja srpskih snaga na čitavom frontu od Kosmaja do Dragačeva, ti gubici su višestruko uvećani.
