U ratu je Sokolana gotovo razorena – Sokolski dom preimenovan u Domkulture – Ovde su počeli sa radom KUD „Aleksa Dejović“ i Narodno pozorište – U Dom kulture se useljavaju košarkaši a zatim i drugi sportisti
Krajem 1944. godine oslobođeno je Užice.
Grad i okolina pretrpeli su velike ljudske gubitke. Bilo je i materijalnih razaranja, naročito u jesen 1944. godine za vreme borbi sa nemačkim jedinicama. U dva maha saveznički avioni su bombardovali Užice. „Tužno je Užice… Ruševine, ruševine… Kao da je neka jaka gvozdena ruka zadrmala gradom, pomrsila prstima krovove, potresla zidovima i nestala ostavljajući za sobom pustoš – gomile maltera i crepa, zakrčene prolaze, porušene domove, grede koje vise na pola otkinute“, pisale su „Vesti“, od 24. decembra 1944. godine.
Na spisku objekata sa najviše oštećenja uvršten je i Sokolski dom.
Nova vlast je pokrenula brojne akcije na obnovi. Naravno, najpre su popravljene zgrade bivše Komande vojnog okruga, Gimnazije i Učiteljske škole, Okružnog suda i opštine. Bilo je mnogo prečih poslova od osposobljavanja gotovo razorenog Sokolskog doma, ali na ovom poslu pregalaštvo su pokazali fiskulturnici i vojska. Potpomognuti od građana smenjivali su se, radeći povremeno „od jutra do sutra“. Sokolski dom trebalo je dovesti u stanje da se u njemu održavaju masovni politički skupovi, kulturne i zabavne manifestacije jer grad nije imao pogodniji prostor. Uz rasčišćavanje unutar i oko zgrade, urađeno je ono najneophodnije – podignut je krov nad velikom salom.
Kulturno-umetnička grupa, osnovano ubrzo po oslobođenju Užica krajem 1944. godine, preimenovana je u januaru 1945. godine u Okružnu kulturnu grupu. Grupa je radila u Sokolani, pod rukovodstvom Dragoljuba Jovaševića, ali su zbog neuslovnosti ruiniranog doma probe održavane i drugde u gradu. Radilo se naporno, probe su održavane skoro svaki dan, a uveče su održavane priredbe, ne samo u Užicu (Sokolana) već i u susednim mestima.
Umesto Sokolskog doma, impozantno zdanje pored zlatiborskog puta preimenovano je u Dom kulture. To je bio još jedan potez kojim je nova vlast raskidala veze sa pređašnjim sistemom.
Zanimljiv program, pod imenom „Veče kamerne muzike“ održan je u Domu kulture 3. juna 1945. godine. Na programu su bila dela Čajkovskog, Mokranjca, Šopena, Rosinija, Sarasate, Pučinija, Jenka… U prikazu, objavljenom u „Vestima“ piše: „Ovo umetničko veče, koje je bilo dobro pripremljeno i izvedeno, ostavilo je prijatan utisak na publiku, koja je želela da češće sluša ovakve umetničke koncerte.“
Pošto je izgubila karater vojne formacije, Okružna kulturna grupa se rasturila do juna 1945. godine, a na scenu stupa Radničko-namešteničko kulturno-umetničko društvo „Aleksa Dejović“ za čijeg dirigenta je postavljen Dragoljub Jovašević. Društvo dobija prostorije za rad u Sokolani. Odmah počinju pripreme pozorišnog komada „Hajduk Stanko“, priređeni su koncerti hora za građanstvo i zaposlene u „Prvom partizanu“… Narednih nekoliko godina, punih poleta i entuzijazma brojnog članstva, bez sumnje najuspešnijih u istoriji „Alekse Dejovića“, vezani su za Sokolanu.
U martu 1951. godine Društvo „Aleksa Dejović“ iseljava se iz Sokolane u prostorije Sindikalnog veća, a rad i programe sprovodi na drugim mestima u gradu, jer je u međuvremenu izgrađen Dom JNA, grad je dobio bioskopsku i pozorišnu salu, a na još nekoliko mesta bilo je moguće obezbediti prostor za rad amaterskih društava. Ipak, kada se ukazala potreba, u jesen 1954. godine, gudački i tamburaški orkestar „Alekse Dejovića“ dobijaju jednu prostoriju za probe u Sokolani. U isto vreme, KUD „Prvi partizan“, čije sekcije su radile u prostorijama stare menze preduzeća, neke od priredbi zakazuje u Sokolani.
Za neke manifestacije Dom kulture bio je jedi izbor. Na primer, smotra gradskih horova, u proleće 1949. godine, okupila je tri hora sa impozantnim brojem članova – RKUD „Aleksa Dejović“ (80 članova), Realne gimnazije (120) i Učiteljske škole (130). Sala Doma kulture mogla je da primi sve njih pa je finale smotre bio je zajednički nastup horova (330 članova) sa pesmom „Za plan“.
Zanimljiv tekst objavljen je u „Vestima“ od 5. marta 1949. godine. Pominje se harmonijum sa osam registara (muzički instrument sa dirkama, sličan orguljama) „koji se duže vreme nalazio u Domu kulture sav rasklopljen, ostao samo kostur, kasnije se i to pogorelo, ovaj instrument je potpuno uništen.“!!! Dodaje se i podatak da je po oslobođenju u Užicu bilo pet klavira i dva harmonijuma kojima su se služila oba gradska kulturna društva, ali su ti instrumenti vremenom postali skoro neupotrebljivi!
I Narodno pozorište, osnovano 1945, prve godine rada vezalo je za Sokolanu. Tu je izvedena prva predstava 24. septembra 1945. godine, „Roditeljski dom“ sovjetskog pisca Valentina Katajeva. Sećajući se početaka pozorišnog života u Užicu prof. Obrad Nedović, prvi upravnik, zabeležio je: „Sa radom smo počeli u zgradi novoosnovanog Doma kulture (bivšoj Sokolani) čim su se sastali članovi glumačkog ansambla koje nam je Ministarstvo uputilo. Velika neakustična dvorana Doma kulture sa visokom tavanicom, tesnom galerijom i malom pozornicom, bez najpotrebnijih instalacija koje pozorište neminovno zahteva, bila je nepodesna u svakom pogledu. Ali, nije bilo druge, trebalo je odvažno prići poslu.“
U sezoni 1945/46. pozorište je u Domu kulture, za sedam meseci, izvelo 82 predstave, od čega 15 premijerno. Do 1948. godine, kada se pozorište preselilo u zgradu bioskopa „Luksor“, u Domu kulture je premijerno izvedeno preko 20 predstava.
U zimskim danima u bivšoj Sokolani održavana su seoska prela. Za meštane užičkih sela učešće ili prisustvo ovoj manfestaciji bio je prvorazredni događaj. Potvrđuju to oko hiljadu učesnika po prelu koje je počinjalo u prepodnevnim satima. Sala bi se brzo napunila, a onda bi žene neprekidno radile odevne predmete od vune za siromašnu decu, šegrtski dom, Antifašistički fronta žena (AFŽ)… Preko dana održavana su predavanja o političkoj situaciji, prikupljao se dobrovoljni prilog, a program je završavan igrankom u večernjim satima. Ako je suditi po informaciji iz „Vesti“, iz januara 1946. godine, osposobljena je bila i mala sala, u kojoj je održano bar jedno prelo AFŽ-a.
Za razliku od predratnog perioda kada je zbog prirode sokolskog pokreta pristup bio dozvoljen samo gimnastičarima, posle Drugog svetskog rata Sokolanu polako „osvajaju“ i drugi takozvani „mali sportovi“. To se, bez sumnje, nije svidelo Josifu Jehlički, ali morao se prilagoditi novom vremenu i novim okonostima.
U julu 1945. godine u Užicu je održan Prvi okružni fiskulturni slet. Deo smotre mladih fiskulturnika (odbojka) izveden je na terenima ispred Doma kulture. (Pod fiskulturnicima su podrazumevani sportisti u svim sportskim granama, gimnastika je bila samo jedna od njih.)
U proleće naredne godine u okviru Fiskulturne nedelje, ispred Doma kulture održan je prolećni kros. Narednih godina pod svodovima Doma kulture takmičenja zakazuju stonoteniseri, košarkaši, bokseri…
Za razliku od predratnog perioda kada je Sokolski dom prvestveno bio rezervan za rad na gimnastičkm spravama, zbog obilja programa u sali Doma kulture nije bilo moguće organizovati redovne treninge gimnastike kao bazične sportske grane, na čemu je uvek insistirao Josif Jehlička,koji je i u poratnom periodu ostao načelnik gimnastičke sekcije. On je iskoristio osnivačku skupštinu Gimnastičkog saveza, u septembru 1948. godine, da podseti na značaj fiskulturnog pokreta, poentirajući da će „kroz rad Gimnastičkog saveza naši fiskulturnici dobiti svestrano i sistematsko vaspitanje, koje će im pomoći da lakše ostvaruju zadatke koje pred njih postavlja naša Partija za izvršenje Petogodišnjeg plana“.
Veliki problem da se Jehličkini gimnastičari razmahnu bio je nedostatak sprava i rekvizita, uništenih tokom rata. Država je tražila od gimnastičkih društava da sami pristupe njihovoj izradi pa su Užičani prionuli na posao i početkom 1949. godine nabavili neke od sprava za gimnstičke vežbe, osposobili staro vratilo i razboj koji su bili oštećeni i neupotrebljivi. U toj godini, u Fiskulturnom domu, kako je nazvan od izveštača lista „Pobeda“, održana je Oblasna fiskulturna konferencija, na kojoj je kritikovan slab rad na polju fiskulture, a Dušan Đurđić, novoizabrani predsednik Oblasnog fikulturnog odobra, obećao pomoć u „izgradnji pravih fiskulturnika, upornih boraca i graditelja socijalizma u našoj zemlji“.
Pored kulturnih i sportskih sadržaja, bivša Sokolana bila je stecište brojnih programa i manifestacija. Ovde je održan kurs za pionirske rukovodioce, skupštine učitelja i poljoprivredne podružnice, smotre kulturno-umetničkih društava, zabave, brojni politički skupovi, književne večeri, predavanja i zborovi okružne skupštine, Narodnog fronta, AFŽ, sindikata, Narodne tehnike… Na pojedinim skupovima bilo je okupljeno do 1.500 osoba.
Koliko se Dom kulture koristio ilustruje nedeljni program kulturnih događaja u Titovom Užicu od 9. do 15. februara 1946. godine. Od sedam programa, šest je priređeno u sali Doma kulture – priredba Invalidskog udruženja, književno veče posvećeno Puškinu, zabave Udruženja zanatlija i Podružnice učitelja, a Narodno pozorište odigralo je tri predstave.
U proleće 1946. godine počela je izgradnja fudbalskog terena u Begluku, otvoren je novi bioskop „Zlatibor“ (bivši „Koloseum“), stara bioskopska zgrada postala je Omladinski dom (početkom 1948. u nju je preseljeno pozorište), a pred Domom kulture uređen je teren za fiskulturna takmičenja.
U leto 1946. godine počeli su radovi na opravci Doma kulture, podignute su skele i pripremljen materijal za podizanje krovne konstrukcije. „U velikoj sali će se učiniti izvesne promene. Na prvom mestu proširiće se pozornica. Plafon koji se je morao ovom prilikom sasvim prerađivati biće patosiran i ofarban. Prozori, vrata i sav ostali tišleraj biće ofarbani, tako da će svojim izgledom sala zaista odgovarati mestu za kulturno uzdizanje naših građana. U hodniku kod ulaza u veliku salu gde je bio patosiran pod, sada se stavlja betonski pod u boji… Zgrada sa prednje strane već je sasvim opravljena. Postavljaju se betonske ploče nad stepenicama. Pored zgrade doziđuju se moderni klozeti… Svakodneno na popravci zgrade radi oko 80 radnika.“ – pisale su „Vesti“ u broju od 14. septembra 1946 godine. Radovi su trajali nekoliko meseci. Sa „redovnim radom“ Dom kulture nastavio je sredinom novembra.
Početkom 1948. godine Narodna knjižnica i čitaonica preseljeni su u renoviranu prostoriju Doma kulture da bi posle godinu dana bili iseljeni u nove prostorije u centru Užica.
Novu akciju na uređenju Fiskulturnog doma Gradsko gimnastičko društvo imalo je početkom 1951. godine. Osposobljene su ili nabavljene gimnastičke sprave. Vežba oko 200 članova, od pionira do omladinaca, pod Jehličkinim rukovodstvom. Zbog akutnog nedostatka stručnog kadra, pristupljeno je osposobljavanju prednjaka i vodnika za sve kategorije vežbača.
Uz gimnastičare, počev od 1949. godine, Dom kulture postao je utočište i za druge sportiste. Prelomni trenutak bio je propagandni košarkaški meč beogradskog DIF-a i čačanskog Borca, odigran 20. novembra 1949. godine. U pripremi ovog meča, organizatorima Vlajku Kovačeviću i Miodragu Karličiču, pomoć je pružio Josif Jehlička.
Naredne 1950. godine, kada Jehličkini gimnastičari postaju sekcija pri SD „Sloboda“, užički košarkaši i košarkašice useljavaju se u Sokolanu. Košara se „filmskom brzinom“ odomaćila u gradu na Đetinji, što je doprinelo da se krajem januara 1950. godine organizuje prvi turir za pehar Crvene Zvezde. „Sala Sokolane bila je pretesna za sve koji su želeli da gledaju mečeve košarkaša. Ljudi su „visili“ na balonu, a bina je bila ispunjena do kraja. Sećam se i velikih peći na drva i ugalj, u dva ugla, a nešto kasnije i tabli koje su za naše potrebe pravili Milići stolari“, seća se Tomislav Vasiljević Čančo, jedan iz prve generacije Slobodinih košarkaša i kasniji trener.
Košarkaši su na prelazu iz 1950. u 1951. godinu pokrenuli akciju da teren u Sokolani dobije novu podlogu. Košarka se tada igrala fudbalskom „peticom“ pa se pri udaru u pod (patos) dizala velika prašina. Skinut je stari patios i postavljen parket. Ali sa ulaskom drugih sportista i navijača u do tada gimnastičku salu javljaju se ozbiljni problemi. „Vesti“ u februaru 1951. godine pišu da na utakmicama nema redara, pa gledaoci razbijaju „narodnu imovinu“ – stolice i klupe, pišu po zidovima, razbijaju okna na prozorima…
I neki drugi (mali) sportovi narednih godina naći će se pod svodovima Sokolane koja će im pružiti utočište tokom cele godine i mogućnost razvoja. To je već nova etapa u delatnosti nekadašnjeg sokolskog a sada Doma kulture, a kao novi početak mogla bi da se označi odluka Gimnastičkog saveza Jugoslavije da ova organizacija ponese ime „Partizan“. Prva konferencija „Partizana“ u Užicu održana je krajem novembra 1951. godine u prisustvu 120 drugova i drugarica, kada je Josif Jehlička pozvao na omasovljenje organizacije.
Dodajmo da su poslednjih godina pred Drugi svetski rat i prvih poratnih godina iz Užica u svet muzike zakoračili brojni stvaraoci i izvođači, muzički umetnici koji su svoj rad vezali za lokalna društva i Sokolanu. To su kompozitor Dragutin Čolić, profesor klavira Zora Jehlička Gruden, kompozitor i dirigent Đorđe Karaklajić, violinista i horovođa Mihailo Đajić, interpretator narodnih pesama Vojislav Petrušić, solista beogradske opere Aleksandar Veselinović, članica baleta XX veka Ljubinak Dokić, prvakinja beogradske opere Radmila Vasović-Bakočević, dirigent Dragoljub Jovašević, muzičar i filmski režiser Brana P. Ćelović…
(autor teksta Zoran Žeravčić)
Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
