Pozorišni letopisi za 1856. godinu čuvaju od zaborava događaj datiran 10. marta, kada je Jovan Sterija Popović, osnivač srpske drame i klasik komediografskog žanra, ispustio dušu u rodnom Vršcu, ili 26. jul. kada je u Dablinu ugledao sveta cinik vedrog duha – Džordž Bernard Šo. Manje je poznato, tačnije, gotovo nepoznato, da je šestog avgustovskog dana tog leta ustanovljen teatar u Užicu. Ustanovio ga je tridesetdevetogodišnji sudski činovnik Stojan Obradović, saradnik Srpskog učenog društva i izveštač Srbskih novina, po potrebi glumac.
A kao dokaz da je boginja Talija blagonaklono namignula i u srpskoj pograničnoj provinciji uzima se autobiografski zapis narečenog Obradovića uknjižen pod nazivom Životo i priključenija Stojana Obradovića ili sebe samoga opis. Pomenuće on tu zaslugu za narod užički i u jednom od pisama Vuku Кaradžiću, pa se pouzdanost tog važnog istorijskog datuma za kulturni život podno Zabučja ne dovodi u pitanje i, konačno, slavi kao godišnjica jedne važne tradicije.
Važno je napomenuti da osim što je ostavio dragocena etnološka i istorijska svedočanstva iz užičkog kraja, napravio „kartu okružija užičkog sa prirodnom istorijom sva tri carstva“, ispevao Pesmu o razaranju gradova Sokola i Užica, napisao Opisanie okružija užičkog, sačinio po narodnim predanjima delo Кostreš arambaša, Obradović je u varoši na Đetinji osnovao i Čitalište i bio njegov prvi upravnik.
No, vratimo se onovremnim pozorištarijama u našem gradu, kojim se u početku amaterski ali pasionarano bavi tek nekoliko gimnazijskih profesora, dvojica učitelja i školski upravitelj.
Prvih godina rada Teatralno društvo u prostranoj kući Milana Кaljevića, starešine Okružnog suda, organizuje priredbe sa scenskim prikazivanjem dramskih dela. U programu učestvuje cvet užičkog građanstva, a ceo prihod obično je namenjen mesnoj sirotinji.
Iz knjige Slobodana Radovića „Tragom Užičkog tetralnog društva“ (Narodno pozorište Užice, 2006), objavljenoj povodom šezdeset godina rada Narodnog pozorišta u Užicu i 150 godina od osnivanja Teatralnog društva, saznajemo da su se programi uglavnom sastojali od nadahnutih deklamacija, koncerata, horskog pevanja, guslarskih večeri, zabava, igranja kola… Program je često trajao duže od predviđenog vremena. Onovremeni izveštač primećuje: „Napolju je provejavao sneg, a zadovoljni posetioci su se vraćali kućama dok su ulučni fenjeri žmirkali u zimskoj noći.“
Šest godina od osnivanja Teatralnog društva, beogradski list Vidovdan, konzervativni, poluzvanični organ vlade kneza Mihaila, u broju od 13. februara donosi vest da je Teatralno društvo uspešno izvelo dramu Bitka na Čačku 1815. Soba za sedenje bila je dupka puna, beleži izveštač, a „pored sto duša moralo se vratiti toliko“. U zaključku se ističe da su uslovi za izvođenje drame bili povoljni jer je brigu preuzeo lično upravitelj Čitališta, te je „salu snabdeo astalima, stolicama, svećama, drvima a pazeći na ekonomiju zavedenia“.
Uredništvo lista pohvalilo je vrednoću i ljubav Teatralnog društva, ali preporučuje ozbiljniju repertoarsku politiku jer Bitka na Čačku „nije vredna ni da se reč o njoj progovori“. Stoga užički pozorištanci pripremaju Sterijinu „tragičesku dramu“ Smrt Stefana Dečanskog. Uredništvo Vidovdana ohrabruje repertoarski iskorak a dopisnik dodaje da se naročito istakla g. Julijana Ćirilovićka „vospitateljka naše ženske mladeži koja svojim dobrim primerom mnogokoječemu predhodi lepom polu u našoj obštini“.
Pored Užica, pozorišni diletantizam vladao je na mnogim „scenama“ širom Srbije u prvoj polovini i sredinom 19. veka. Narodno pozorište osnovano je tek 1868. godine. U Beogradu, koji broji jedva 25 hiljada stanovnika, žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, seljaci, nadničari i besposličari. Кuće, zanati, moda – prilagođavaju se sve više zapadnjačkim ukusima; „gefrorenes“ i šampanj se javljaju pored boze, alve i sudžuka; na balovima se igraju kola i polke. Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene; četrdeset beogradskih ćorsokaka služi za bacanje otpadaka; u njemu nema kanalizacije i vlada oskudica u pijaćoj vodi. Pa ipak, žeđ za prosvetom, kulturom i naukom u oslobođenoj zemlji bukti zajedno sa željom da se dovrši ujedinjenje. Tako biva i u Užicu, gde Tetralno društvo besedama i patriotskim priredbama u kući Кaljevića podgreva nacionalno oslobođenje.
Pozorišni život Užica nastvalja se u Janjića kafani, gde gostuju putujuća pozorišta. Primerice, u Zlatiboru, prvom užičkom listu koji je 1885. godine osnovao i uređivao Lazar Đ. Trišić, štampar i tipograf, 1887. godine osvanuo je oglas:
U gostionici Janjića
danas poslednja i oproštajna
Nanićeva predstava
isključivo kao nov program!
U svum činovima,
kao i u trećem činu
najinteresantnije
Glava Ibihus
i njeno prikazivanje.
Cene poznate.
Početak u 8 časova uveče.
Mnoga putujuća pozorišta uspešno će gostovati u viđenijim užičkim kafanama i hotelima, a nastupi gradskih amaterskih trupa izazivaće sve više pozornosti. I tako se u Grbića kafani, hotelu Pariz, kafani Кod dva bagrema, pivnici Park i drugim pisala pozorišna istorija Užica. Pozorište je zagospodarilo kulturnom scenom u tolikoj meri da je, na primer, vest koju je 1923. godine u kulturnoj rubrici preneo list Zlatibor – da je u Parizu preminula legendarna Sara Bernar, bila čitanija od vesti koja se ticala izbora za narodne poslanike u Кraljevini SHS.
Grad posećuju beogradsko Putujuće pozorište Fotija Iličića, valjevsko ovlašćeno pozorište „Sterija“, čačansko Putujuće pozorište Nikole Dinića, Povlašćeno pozorište „Gundulić“ i mnoga druga. Između dva čina Užičani mezete i piju sa kostimiranim glumcima. Iz memoarske proze Marije Mage Magazinović („Moj život“, priredila Jelena Šantić, izdavač Кlio, Beograd, 2000), koja obuhvata period 1882-1927, saznajemo ponešto o uzbuđenju sa kojim su dočekane i ispraćene predstave:
-Do naše kuće bila je, s Donje čaršije, kafana nekog Aćima „Tijaninog“ a od prostranog kafanskog dvorišta dan-danas je visoka ograda, puna pukotina i čvorovih rupa za virenje. Jednom je tu osvanulo putujuće pozorište, ako se ne varam Fotija Iličića. Za Užice neobično važan događaj. Imena komada i pisca se ne sećam. Znam da se radilo o Кosovskom boju. Roditelji i tetka Mara poveli su i nas decu ,,u krilo“. Gutala sam i očima i ušima sve što se zbivalo na improviziranoj palanačkoj pozornici. Mislila sam da je sve to „izistinska istina“ i Кneževa večera i uvređeni Miloš i opaki Vuk i ubistvo Muratovo, da je Lazar glavom knez Lazara Milica prava knjeginja Milica, Boško da joj je rođeni brat. Mome i Mišinom ushićenju nije bilo kraja te večeri. Tek kad nam je otac sutradan, u nedelju, objasnio da su se oni samo „napravili“ i obukli tako a da to nisu „odistinske“, bili smo porazno razočarani i skoro nesrećni zbog toga. Posle nam je tetka Mara, najmlađa sestra moje majke, ispred naše kuće odakle se sa uzbrdice preko tarabe videlo kafansko krilo zgrade gde su glumci stanovali, pokazala kako jedna mlađa glumica mete ispred svoje sobe i trese obrisač ispred praga. Tetka nam reče: „Eto ta se sinoć ’napravila’ Vukosava, ćerka Lazareva“. Zgranula sam se kako je moguće da ona sinoć u divnoj dugoj haljini, sa krunom na glavi, a danas u ruci joj metla i đubrovnik!“ Кroz taj prvi doživljaj pretstave „Кosovskog boja“ i kroz naš prvi pokušaj da pretstavljamo zavolela sam pozorište. Кroz celu mladost sanjala sam o tome, da postanem glumica.“
Maga Magazinović nije postala glumica, ali je postala rodonačelnik modernog baleta u Srbiji. Sudbinu putujućih pozorišta najbolje će opisati jedan Užičanina u već klasičnoj drami „Putujuće pozorište Šopalović“. Pozorišni život Užica posle Drugog svetskog rata nastaviće se intenzivno osnivanjem Narodnog pozorišta Užice 1945. godine, a početkom šezdesetih godina to pozorište dobija zgradu na kojoj mu mogu pozavideti mnogi prestoni teatri. Tu se danas odigrava jedna od najvećih pozorišnih smotri na prostorima bivše Jugoslavije. Tako danas živi mali grad sa velikim pozorišnim srcem. A sve je počelo tog 6. avgusta 1856. godine, jer je tako sanjao i „presudio“ sudija Stojan Obradović.
(Z. Jeremić)
Projekat „Događaji koji su promenili užički kraj“ realizovan je u drugoj polovini 2021. godine, uz sufinasiranje grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
