IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 (3)

Tokom okupacije u Sokolskom domu bile su smeštene nemačke jedinice – U vreme Užičke republike Sokolana je bila stecište kulture – Brojni programi Umetničke čete Užičkog partizanskog odreda – Najviši partijski rukovodioci, predvođeni Titom, prisustvovali su programina u Sokolani

Okupacijom Jugoslavije u Užicu je zamro kulturni život. Članovi Sokolskog društva krenuli su na razne strane, kako ih je ratni vihor poneo. Ulazak Nemaca u Užice označio je početak okupacije zbog čega je sve bilo podređeno pukom preživljavanju.

Na početku rata razaranja nije bio pošteđen ni Sokolski dom.

S proleća i leta 1941. godine koristili su ga Nemci za smeštaj vojske. Povremeno u velikoj sali organizovali su priredbe za svoje vojnike, posebno kada su slavili velike pobede na nekom od frontova. Trajalo je to tako sve četiri ratne godine, osim kratkog perioda Užičke republike, od 24. septembra 1941. godine, kada su partizanske jedinice ušle u Užice, do kraja novembra iste godine i povratka okupacionih snaga.

U to vreme Užice je imalo izgled velikog ratnog logora sa parolom – sve za front. Aktivnost je bila usmerena na stvaranje partizanskih jedinica, organizaciju pozadine, obrazovanje nove vlasti i pokretanje industrijskih kapaciteta. Grad je živeo posebnim intenzitetom i na planu kulture, a kulturna događanja u najvećoj meri vezana su za Sokolski dom.

Za nešto više od dva meseca, u novim društvenim uslovima pod svodovima Sokolane, odvijao se intenzivan društveno-politički i za ondašnje prilike neobično raznovrstan i zanimljiv kulturni život…

Velika sala sa pozornicom, koja se pre rata neizmenično koristila za gimnastičke vežbe, pozorišne predstave, javne skupove i predavanja, postala je uglavnom sala za priredbe.

Na planu kulture cilj nije bio isključivo obezbediti borcima razonodu i ispuniti vreme između bitki, već i da se stanovništvu pruži umetnički program kroz koji se delovalo politički, budio borbeni duh i uticalo na masovan odziv NOP-u.

Prvi veliki skup u Sokolskom domu održan je sedam dana po oslobođenju Užica. U velikoj sali zakazan je mintig zanatlijskih radnika, 4. oktobra održano je omladinko veče „sa lepim programom“, a 7. oktobra konferencija građana za obrazovanje narodno-oslobodilačkog odbora za grad Užice, s ciljem „da osigura pozadinu, da vojsci i stanovništvu osigura što pristojniji život, mir i stabilnost“.

Na omladinskom mitnigu, održanom 16. oktobra, osnovan je Srpski narodno-oslobodilački omladinski savez (kasniji SKOJ). Savremenici su ostavli sećanje na prepunu salu, balkon i zidove iskićene zelenilom i cvećem, veliki buket na stolu predsedavajućeg oko kojeg su postavljene savezničke i nacionalne zastave. „Borba“ je zabeležila: „Dvorana je bila prepuna gradske, seoske i partizanske omladine koja je u ogromnom broju došla da svojim prisustvom, oduševljenim klicanjem slobodi našeg naroda i njegovoj omladini, formiranju novog saveza, obeleži ovaj istorijski datum u daljem razvitku narodno-oslobodilačkog omladinskog pokreta u Srbiji“.

Po završetku omladinskog mintinga dogovoreno je da se sutradan, povodom dolaska Vrhovnog štaba NOPOJ u Užice, zakaže veliki miting kao manifestacija jedinstva i spremnosti da se pomogne oslobodilačka borba. Zbog opasnosi od bombardovanja, minting je održan u večernjim satima u Sokolskom domu. Govorili su: Dobrivoje Vidić, Aleksa Dejović, Slobodan Penezić Krcun, Željo Đurić i Ivo Lola Ribar.

U sastavu Užičkog partizanskog odreda formirana je Umetnička četa koju su sačinjavali predratni članovi „Abraševića“ i „Slobode“. Vojni instruktor Umetničke čete bio je njen komandir Vojislav Veljić. Jurica Ribar bio je zadužen da neposredno prati rad Umetničke čete. Prisustvovao je svim priredbama, po zavšetku ocenjivao učesnike, uvek težeći da naredni nastup bude bolji. Treba znati da su, shodno prilikama, priredbe na brzinu pripremane, skoro improvizovane. Svi koji su bili zaduženi za kulturna dešavanja, pored sebe imali su na dohvat ruke puške i bombe jer su svakog časa mogli biti pozvani u ratne jedinice, na front.

Umetnička četa je imala muški i mešoviti hor, gudački, duvački, zabavni i narodni orkestar, dramsku, recitatorsku i tehničku sekciju. Veliki orkestar imao je oko 30 članova. Koncertmajstor bio je violinista Emanuel Fridrih, Čeh,  koncertmajstor mariborske opere, izgnanik iz Slovenije, koji je u Užicu komponovao „Partizanski marš“, izveden prvi put 7. novembra i oduševljeno primljen od publike.

Sve aktivnosti u Užicu vezane su za Sokolanu, pa je to bio slučaj i sa proslavom oktobarske revolucije. Za taj događaj pripremalo se dan i noć. Sala je bila posebno ukrašena.  

„Već se sumrak počeo spuštati kad su poslednje grupe sa zastavama i transparentima stizale na zborno mesto pred Sokolskim domom. Od zbornog mesta pošla je povorka kroz varoš.“, beleži „Borba“. Na kraju dana u Sokolani, pred rekordnim brojem gledalaca, izveden je umetnički program.

Zaimljiv opis izgleda sale ostavio je Novak Živković u knjizi „Užička republika proslavlja Oktobarsku revoluciju“: „Za priredbu posvećenu proslavi revolucionarnog praznika zgrada je ukrašena zastavama i natpisima, a sala posebno dekorisana. Duga platna s parolama pružala su se iznad pozornice i preko zidova na galeriji. Napred, desno i levo od pozornice, stajali su portreti svetskih revolucionara. Ovde je postavljena, između ostalih, i zastava užičkih  ,komunista iz 1920. godine, kao zavet revolucionara Petra Ćelovića svojoj partiji kad bude pobedila. U sali je bilo obilje setlosti koja je isticala dekoracije i natpise na krečnoj belini zidova. Veliki prozori su bili zatvoreni zavesama – zamračenje ovih dana bilo je više nego obavezno. Među električarima se govorilo, kako je za to veče uređeno da se ovde ostavi svetlost, i kad bi se u čitavom gradu isključilo usled uzbune. Time se želelo da priredba teče neometano. Pred početak priredbe, kod Sokolskog doma se okupilo prilično sveta. Sala nije bila toliko velika da primi sve one koji su želeli da vide program. Svuda oko zgrade i po njenim hodnicima su bila diskretna partizanska obezbeđenja, kakvih nije bilo na onim ranijim priredbama.“

Zanimljiv detalj o ovoj večeri ostavio je Anton Breznik, dirigent partizanskog orkestra: „U zakazano vreme nismo dobili znak da možemo početi. Čekali smo. Kad je naše strpljenje bilo na izmaku, jedan drug nam reče da još malo pričekamo. Uskoro je u prepunu salu Sokolane ušla grupa od četiri-pet partizana u lepim uniformama. Među njima sam uspeo da prepoznam samo druga Edvarda Kardelja. Ostali su mi bili nepoznati, ali kasnije sam čuo da je tu bio i drug Tito.“

Na dan proslave, 7. oktobra pre podne u Sokolani je otvorena izložba partizanskih slikara Bore Baruha, Jurice Ribara, Dragana Vuksanovića, Piva Karamatijevića, Čede Jevtovića, Đorđa Marinkovića i drugih. Bile su izložene grafike i portreti izginulih partizana i najviših partizanskih rukovodilaca.

Tih dana u maloj sali Sokolskog doma bila je otvorena i izložba socijalističke izgradnje SSSR-a, „u našoj zemlji i u ovom mestu prvi put na ovaj način, ubedljivo, neposredno i pristupačno prikazuje se istina o životu zemlje socijalizma, istina o životu u SSSR“. Istoričari su zabeležili da je to bila jedina proslava 24-orogodišnjice Oktobarske revolucije u porobljenoj Evropi.

Dramska sekcija Umetničke čete tokom dvomesečnog rada pripremala je predstave za borce i građanstvo. Za veoma kratko vreme, pripremila je i izvela treći čin komada „Mati“ i „Kako se kalio čelik“, „Knez Ivo od Semberije“, „Početak bune na dahije“, a „Hadži Loja“ i „Koriolan“ zbog povlačenja partizana nisu izvedeni u Sokolskom domu. Pozorište je okupljalo brojnu publiku. Pojedinim predstavama prisutvovalo je do 1.500 gledalaca pa je zbog gužve publika na nogama pratila komad.

I Umetničko partizansko pozorište predstavilo se u Sokolskom domu 12. oktobra 1941. godine. Za Kulturno-zabavno veče program su pripremili muški zbor, glumci, recitatori, humoristi, instrumentalisti. Dragoljub Jovašević, prvi partizanski dirignet, ostavio je uspomene na prvi nastup partizanskog pozorišta: „Muški hor pevao je tri pesme: „Doline tutnje“, „Boj“ i „Oj, Srbijo“, a grupa partizana pesmu „Širom sveta“. Dobro recitovane su pesme „Majka“ i „Mi mladi“. Orkestar je svirao jedan maš i ruski potpuri „Slovljanku“. Recitativni hor izveo je „Mi znamo sudbinu“ i „Patak i žaba“. Izveden je komad u jednom činu „Knez Ivo od Semberije“. Na kraju je otpevana pesma „Hej, Sloveni“.

„Vesti“ o tom događaju, između ostalog, pišu: „Preko 1.200 posetilaca, većinom radnog sveta, pažljivo je pratilo program i oduševljavalo se njegovim tačkama… Nekoliko tačaka koje je premio naš „Umetnički partizanski odbor u Užicu“ naročito muzičke tačke… oduševljena publika tražila je da se  ponove pa su priređivači otsvirali izvan programa Šopenov „Vals“ i „Romansu“ Čajkovskog.“  

Prvo kulturno-zabavno veče odlično je primljeno od publike, pa je Umetnička sekcija posle sedam dana pripredila novi susret sa publikom.

Partizanskoj vlasti bilo je stalo da na planu kuture ključa novi život jer je narod „žedan slobodnih manifestacija, kulturnih priredaba, sijela, konferencija“.  

Izveštavajući o festivalima narodnih igara i pesama, koji su održani u Čačku i Užicu, „Borba“ piše: „Nijedna sala, koju su prošli režimi gradili, ne može da primi ni polovinu onih koji dođu da učestvuju i uživaju u priredbama. To je bio slučaj i sa festivalom narodnih igara i pesama koji je davan u nedelju 26 om. u Užicu i Čačku. Divne pesme i igre svih naroda Jugoslavije, odlično priremljene i u jednom i u drugom mestu, htelo je da uživa dvaput više publike nego što su mogle da prime najveće dvorane ovih mesta. Slobodnoj narodnoj kulturi i radosti treba više prostora, i narod će ga sebi izgraditi.“ Ovaj festival narodne muzike kroz pesmu je manifestovao bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije, koje se tih dana istinski rađalo jer su ovom prilikom natupili i mnogi Slovenci i Bosanci, koji su se zatekli u Užicu kao izbeglice.

U jednoj prostoriji na spratu Sokolskog doma, na inicijativu Narodno-oslobodilačkog odbora, radila je knjižnica i čitaonica. Formirana je od knjiga nekadašnje Narodne knjižnice i čitaonice koje su pre rata bile smeštene u gimnazijskoj zgradi. Knjiga nije bilo dovoljno pa je u štampi objavljen apel pod nazivom „Pomozimo stvaranje naše knjižnice i čitaonice“.

Sokolski dom je u vreme Užičke republike bio stecište kulture i mesto političkih manifestacija, a jedan deo bio je odvojen za Železničku četu. Ona je tu spavala zbog potrebe brze mobilnosti, naročito u vreme kada su četnici pojačavali napade na partizane. Železnička četa, predvođena komandirom Mihajlom Milivojeviće i komesarom Božom Radakovićem, živela je u trouglu Sokolski dom – radno mesto – kuća… Kući se išlo samo po obroke i zadržavanje je moralo biti kratko.

Kulturni život pod svodovima Sokolskog doma prekinut je ponovnom okupacijom Užica, krajem novembra 1941. godine.

Kroz četiri ratne godine zgrada Sokolskog doma nije bila pošteđena uništavanja. Ne samo zbog bombi koje su je prilično razorile, već i zbog pretvaranja u vojni objekat. Tokom rata u domu su se smenjivale nemačke jedinice. Po nekim podacima ovde je, do proterivanja fašista iz Užica, bilo smešteno čak 89 nemačkih jedinica.

Sokolski dom je završetak rata dočekao potpuno ruiniran.

Kada je počeo sa radom Sokolski dom bio je u funkciji sokolstva kao škole viših ideala ili “religije sadašnjice za bolju i svetliju budućnost”, kako je formulisao predratni starešina društva Ljubomiir Romanović. U jesen ratne 1941. godine Sokolski dom je sačuvao ime, ali je pod svodovima širio drugačije ideale.

Nove velike promene, gubitak imena i nove sadržaje, dobiće po završetku rata i formiranja nove, komunističke vlasti…

(autor teksta Zoran Žeravčić)

Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.