Kako se u ćiri „prelazilo“ u Abisince

Vožnja ćirom na Šarganskoj osmici danas je atrakcija, ali oni koji su davnih godina imali priliku da vozom prođu prugom uzanog koloseka od Užica do Sarajeva nisu imali tako prijatna iskustva.

92

U tekstu „Ujka, hajd na more“ novinara potpisanog imenom Obrad, u dnevniku Vreme, od 3. jula 1938. godine, opisuje se putovanje vozom od Beograda do mora.

Gospodin Obrad kaže da je iz Beograda pošao kao tipičan predstavnik bele rase ali da se sve promenilo pošto je voz prošao deonicu od Užica do Sarajeva. Iza međunaslova „Kako se neosetno i bez ikakvog ‘doplatka’ prelazi u Abisince“, pored ostalog piše:

„… usput, sve do Užica. A odatle, kroz one nebrojene tunele, postepeno ali naglo, prelazio sam u rasu Džo Luisa, crnog bombardera, bokserskog šampiona sveta. Uz moj ten se menjala i boja kose, valjda kao neka vrsta kompenzacije, a ja sam postajao sve crnomanjastiji, kao neki regrut. Ali šta da kažem o odelu i vešu?… Gar nas ne samo ocrne, nego nas i uguši. A onaj koji je gradio ovu prugu, mora da je bio neki sadista. Jer, umesto da izgradi svega nekoliko dužih tunela, koji bi definitivno dokusurio sve putnike onako na gomilu, raspodelio ih je svega na 130 komada, svakako u cilju lagane inkvizicije! I taman pomislite: e, gotov sam! – kad voz izađe iz tunela i uđe u čist vazduh, ali samo za momenat, da bi ponovo ušao u idući… A kad smo najzad stigli u Sarajevo, i oprali lice i ruke u devet voda kao oraščiće za slatko, pljunuo sam i mahinalno se odmah pipuno za dugme od kragne, misleći da mi je ispalo. Toliko je zvecnulo.“

Nije, dakle, vožnja ćirom uvek bila za „uživanciju i razonode radi“ kao danas na „Šarganskoj osmici“.