Pišući o putevima, Vergović podseća je da je tada Užice imalo dva fijakera i dvojicu fijakerista: Ristu Ćagu i Luku Nevoljicu.
U pravcu Zlatibora svega jedan put sa devet okuka, koji je u vreme pisanja članka u „drumskoj mirovini“, kako Vergović navodi i dodaje: „Zamro je kao i vreme iza njega“.
Pred kraj XIX veka stalni putnik, na konju, bio je poštar Andrija Dabo koji je nosio poštu na relaciji Užice-Čajetina:
„Gledam ga kao na javi… On na putu… Namerno rastrbljen, a pod oružjem. Onako krupan kao orlušina natkrilio gojaznog, sitnog bidžana. Očima seče žešće od jatagana iz dotrajalog, kožnog silava. Pa one njegove mrke, a prosede metlasto rasute brčine i staro, serdarsko odelo ko zna iz čije posmrtne zaostavštine. Pouzdan je u sebe. Dok na drugim poštanskim linijama deležanjca prate žandrami radi čuvanja kesa sa državnim novcem, Dabo je sam sebi i državnoj kasi puna zaštita. Pre će mu pasti glava, no što će hajduk posegnuti za kesom. Preko krila mu duga, starinska, srmom izvezena šešana, nabijena sačmom kurjakušom. Vrag joj ne bi odleo. On novac i poštu u bisagama nosi. I on i bidžan najmili se pošteno u državnu službu. Posao otaljavaju na vreme i u redu. Ne treba im ni žandarm, ni deližanac. Onako mrk sedi Dabo u turskom sedlu, na plećima bidžanovim. Čašu rakije da nosi u ruci, prosuti je neće. Ravaniše bidžan „a la turka“, milina ti pogledati u njega. Sitno, uravnjano giba plećima i sapima… Ako koga od „putnika“ prebaci ka Užicu ili obratno, to mogu biti jedino činovnička deca… Desi li se slučajno na putu, kad bidžan u svom ponosu zvanična organa poskoči, da koje od te dece razbije nos o Dabina leđa, ima on i za to lek. Odmah ga skida na najbliži potok, umiva, briše, zabacuje za se kao torbicu i zapeva, da bi detinju pažnju sa nosa skrenuo na drugu stranu“.
Кompletnu priču o poštaru Andriji Dabu možete pročitati u knjizi/autobiografiji Miodraga Vergovića „Stazama života“, objavljenu prošle godine u izdanju Udruženja Кolektiv Užice.
