Sedmi deo: ZADNJI VOZ ZA VARDIŠTE
Pomalo čudna, gotovo mitološka bila je ta 1974. godina u Užicu. Snimana je ratna epopeja „Užička republika“ Žike Mitrovića, zbog koje je čitav grad sa okolinom zaličio na Činečitu, rimski hram celuloudnih snova. Srušena je Sokolana, čije poslednje dane možemo videti još jedino u pomenutom filmu, a povrh svega ukinut je saobraćaj na pruzi uskog koloseka zarad prolaska trase pruge Beograd–Bar. Dakle, jedna ratna drama pretvorila se u bajkovitu filmsku storiju za generacije koje rastu, simbol mladosti više Jehličkinih generacija pretvorio se u šut i prašinu, a „ćira“ je s poslednjim piskom, navodno zbog neisplativosti, otperjao direktno u mit o starim dobrim vremenima, kada se pečeno pile delilo na ravne časti od Bioske preko Međeđe do Ustiprače, da bi se za jadac znalo još pre Bistrika. Biva tako da sve što se iz kolektivnog pamćenja ne destiluje u mit, ostane džibra za opsenare svih vrsta. (Treba reći da je sedamdesetih godina 20. veka zbog modernizacije železnice i razvoja autobuskog saobraćaja nije ukinuta samo ova pruga već većina pruga uskog koloseka u Jugoslaviji.)
Začuđujuće malo novinskih zapisa ostalo je o poslednjoj vožnji „ćirom“. O njegovom oproštajnom valceru Borba od 1. marta 1974. godine, iz pera užičkog dopisnika Milosav Krstonića, piše:
„Danas u 16 časova sa Železničke stanice u Titovom Užiicu krenuo je na poslednje putovanje prema Višegradu popularni voz „ćira“. Ispratili su ga mnogobrojni železničari, putnici i građani Titovog Užica. Uskotračni voz, u stvari neće više saobraćati između Titovog Užica i Vardišta, na relaciji dugačkoj 58 kilometara, jer ometa izgradnju barske pruge, naročito u Staparima, devet kilometara od grada, gde se ukrštaju uska i široka pruga.
U ime oko 900 železničara titovoužičkog železničkog čvora, o „ćiri“ koji je 49 godina grabio čuvenim šarganskim usponom govorio je šef stanice Svetolik Korać. On je rekao da je „ćira“ za govoto pola veka između Titovog Užica i Višegrada prevezao oko 45 miliona putnika i 25 miliona tona robe.
Poslednjim vozom putnici su otputovali bez karata.“
Politika od 3. marta 1974. na desetoj strani objavljuje tekst svog dopisnika Bogosava Boce Marjanovića:
„Starog dobrog, sarajevsko-užičkog ‘ćire‘ od juče više nema. Ne ‘kašljuca’ više penjući se polako, ali sigurno od Užica ili Višegrada šarganskim serpentinama”, pisao je Marjanović i naglasio da su “užički železničari a i mnogi Užičani ispratili poslednji voz s tugom.“
Počev od Beograda, „ćirina“ železnica ukidana je postepeno. Tako je zbog rekonstrukcije železničkog čvora Beograda „ćira“ pomeren na Čukaricu, odakle je još 5. maja 1968. poslednji put krenuo. Pomeranje je nastavljeno u Lajkovac, Čačak, Požegu, Titovo Užice, sve do Višegrada.
Trasa nove magistralne pruge normalnog koloseka na mnogo mesta se poklapala ili presecala sa uskotračnim kolosekom, kao što je to bio slučaj sa deonicom od Užica do Stapara. Zbog toga je 8. februara 1972. godine na sastanku predsednika opštine Velimira Dogandžića sa predstavnicima Republike Srbije, direktorom ŽTP i direktorom za izgradnju pruge Beograd–Bar zaključeno da se na pruzi uskog koloseka Užice–Višegrad mora obustaviti saobraćaj. Zemljište i objekti na pruzi preneti su, bez naknade, na opštine, svakoj na njenoj teritoriji.
Jedna škola mišljenja stoji iza stava da kao što je bila opravdana gradnja Barske pruge, tako je bila opravdana težnja da se i uzana pruga od Užica do Višegrada sačuva. Barska pruga imala je veliku medijsku podršku u Srbiji i Crnoj Gori. Kada su radovi usporavani, govorilo se da „Užičani koče gradnju normalnog koloseka“. Nedeljnik Vesti od 29. januara 1969. naslovio je intervju sa ondašnjim predsednikom opštine pitanjem „Koče li Užičani izgradnju pruge Beograd–Bar?“
Treba podsetiti da je Skupština opštine Titovo Užice još 1964. dala saglasnost na gradnju pruge Beograd–Bar na deonici Sevojno–Titovo Užice. Isto tako, data je saglasnost za projektovanje i izgradnju stanične zgrade i potpornih zidova, lociranih južno od Trga partizana.
U knjizi Ilije Misailovića i Radovana Glibetića „Šarganska osmica“ (izdavači Geografski institut „Jovan Cvijić“ SANU i Narodni muzej Titovo Užice) tim povodom se naglašava da je opština Titovo Užice učinila prema Železnici krupne ustupke:
„Opština T. Užice se već bila odrekla uslovaljavanja trase na delu Turice, žrtvujući već postojeće rešenje o akumulaciji Đetinje za potrebe snabdevanja grada pijaćom vodom; nije građen vijadukt kroz Veliki park po posebnim uslovima iako se investitor obavezao na njega 1964. godine; odustalo se od trase podno padina Zabučja, gde su se izbegla klizišta, što je znatno pojevtinilo gradnju pruge, ali zato je trasa prošla preko čuvene Sokolane, za koju je plaćeno tada samo 220,000.000 dinara (starih). Užičani nikad nisu oprostili „velikodušnost“ svojih političara koji su maltene Direkciji za izgradnju pruge Beograd-Bar poklonili ovu prelepu i istorijski važnu zgradu“. Autori knjige „Šarganska osmica“ još ističu da je Krčagovo žrtvovano interesima teretne stanice, pa je tako presečeno železničkim kolosekom, zbog čega građani iz naselja Ada, Vrela, Ljubanje nemaju pristup mestima od vitalnog interesa za svakodnevni život (bolnica, škola, prodavnica i sl.) istočno od teretne stanice.
Iako od Stapara do Sarajeva nije bilo ukrštanja ili poklapanja sa prugom Beograd–Bar, taj krak je ostao neupotrebljiv. Nepunu deceniju kasnije pruga od Vrutaka do Bioske potopljena je u novosagrađeno veštačko jezero. U ropotarnicu istorije odlazile su stare šine, pragovi, skretnice, signali, stanične zgrade, pa i jedinstvena Šarganska osmica, bar za određeno vreme.
Poslednji voz iz Užica prema Višegradu, uz prisustvo velikog broja građana (i uz trubački orkestar!), krenuo je 28. februara 1974. u 15.30 časova. Na čelu i kraju voza, kao čeoni i završni signal, nalazile su se sveće umesto propisanih signalnih svetiljki. Svetolik Korać, šef užičke stanice, oprostio se od „ćire“ u ime užičkih železničara, a otpravnik vozova Milivoje Spasojević, označio je „ćirin“ početak poslednjeg putovanja iz (Titovog) Užica. Pred građanima su prolazili vagoni sa kojih su čitali kredom ispisane pozdrave: „Ćiro, doviđenja“, „Dobro si nas služio“, „Dobar si bio“, „Ništa te neće zameniti“ i slične.
Deonica „sarajevske pruge“ od Vardišta do Višegrada, koja je teritorijalno pripadala ŽTO Sarajevo, ostala je u funkciji još nešto više od godinu dana. Pošto je doneta odluka o njenom ukidanju, poslednji voz iz Vardišta ka Višegradu krenuo je 25. maja 1975, o čemu je Nedeljko Jevtić, šef stanice u Vardištu, zabeležio:
„Tog dana ispred stanice Vardište okupilo se stanovništvo tog kraja da suznih očiju i uzdisajima isprati poslednji voz koga su često nazivali svojom sirotinjskom majkom. Pola sata pre polaska mašinovđa Miloš, mislim da su ga zvali „Bugarin“, zavijajući sirenom pozdravljao je okupljeni narod. Na moj znak voz je krenuo na poslednje putovanje tom uzanom, krivudavom prugom. Još dugo se čula sirena, voz je polagano odlazio ispraćen mnogim suznim pogledima.“
Mnogo pitanja visilo je u vazduhu: kome i zašto smeta stara pruga? Šta će biti sa radnicima koji su radili na Sarajevskoj pruzi? „Da l’ Užice posmatra na miru / Što nam neko oduzim Ćiru“, pevao je kremanski guslar Milan Đurđić tih dana i dodavao: „…da nam živi naš garavi ćira, / kroz Jatare neka dugo svira, / dizelkom se curom oženio / motornjak mu u svatovma bio, / kondukteri redom barjaktari, / otpravnici pravi matičari, / ko pokuša da mu skine šine / ej, more ga progutalo sinje.“
Odlaskom „ćire“ doveden je u pitanje prevoz robe i putnika, bar do završetka Barske pruge. Ta nadležnost prešla je u ruke Saobraćajnog peduzeća „Raketa“, gde je i višak radne snage sa Železnice prešao da radi.
Izveštaj Politikinog dopisnika sa ispraćaja „Ćire“ završava se lamentom: „A moglo je, međutim, sve to i da se izbegne i da ‘ćira’ ostane i da već za godinu ili dve postane prvorazredna svetska atrakcija. Ozvučen, nakinđuren, on bi već od stanice Stapari mogao da saobraća normalno do Višegrada. Ne treba imati mnogo mašte pa zamisliti jedno gotovo neverovatno turističko putovanje.“
On kao da nije čitao “Kremansko proročanstvo”, gde lepo piše: „Proći će podosta godina pa će se ljudi jopet setiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i puta, već ljudi od zabave i serbez odmorišta i uživancije.”
I dođe vreme zabave i serbez odmorišta i uživancije… Obnovljenom deonicom pruge u dužini od 15,5 km, od Mokre Gore do Šargan Vitasa, saobraća muzejsko-turistički voz „Nostalgija” kojim godišnje proputuje preko 300 000 domaćih i stranih turista zbog jedinstvene atrakcije koju ova trasa pruža i pripada kulturi sećanja na dan kada je pušten u saobraćaj prvi parni voz u zapadnoj Srbiji, jedinstven po svojoj čeličnoj, Šarganskoj osmici.
Šarganska osmica i dalje živi. Ali to je za neku drugu priču.
Projekat „Sto godina pruge Užice – Vardište: izgradnja, eksploatacija, ukidanje“ sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica
