Vreme DTV „Partizan“ – Zimski turnir u košarci u Sokolani – Uređenje spoljnih terena – Neodržavanje objekta dovelo do njegovog zatvaranja na dve godine – Sudbinu Sokolane odredili projektanti pruge Beograd-Bar – Sokolana zakatančena nakon što sе u njoj 1973. i 1974. godine snimala „Užička republika“
Ubrzo po osnivanju, početkom 1952. godine Društvo za telesno vaspitanje „Partizan“ usvojilo je ambicioni plan rada. Trebalo je ograditi Dom kulture (Sokolanu), napraviti svlačionce, izgraditi letnje vežbalište i omasovljenjem članstva prirediti što više javnih priredbi i raznih takmičenja. Društvo je počelo rad sa oko 250 pionira i omladinaca, među kojima su se isticali pionirka Sonja Grujić, omladinka Emilija Zečević i omladinci Nikola Elezović i Milan Zečević.
Narednih deset godina obeležili su omasovljenje i značajni uspesi članova „Partizana“ kojima je Dom kulture bio zborno mesto. U prvom planu su bili gimnastičari i gimnastičarke, ali i drugi sportovi (košarka, odbojka, stoni tenis, boks…), a u jednom periodu pod okriljem „Partizana“ bili su i planinari, izviđači i izvidnici.
Gimnastičarske sekcije su u aprilu 1954. godine, u konkurenciji 24 ekipe, na međugradskom takmičenju u Kraljevu imali uspešan nastup – muškarci su zauzeli treće, a devojke sedmo mesto. To je bila preporuka da se iste godine u novembru u Užicu održi dvomeč „B“ selekcija „Partizana“ Srbije i Bosne i Hercegovine u obe konkurencije. Problem su, međutim, bile sprave. Predsednik društva Dobrivoje Jevđović traži pomoć jer raspolažu „sa dve slabe strunjače, karike su slabe bez mehanizma za dizanje i spuštanje, visoke grede nemamo, razboja imamo dva – ispravna, konja takođe, vratilo je ispravno…“
Nedostatak sprava i neuslovnost objekta nisu obeshrabrili članove „Partizana“. U sali Doma kulture 1955. godine organizovan je Okružni slet „Partizana“ (11 društava). Pred kraj te godine reporter „Vesti“ navraća jedno veče u salu Doma kulture gde neumorni Joža Jehlička radi sa gimnastičarima. „Jedino se može čuti njegov komandujući glas… Svi ga slušaju i poštuju… Jedna grupa radi na razboju, druga na vratilu, jedni dižu teret, drugi vežbaju na karikama, a pioniri u parteru prevrću se na strunjači. Omladinke u lepim kostima izvode ritmičke vežbe. Lepa slika.“
Godine 1956. udvostručeno je članstvo, gimnastička sala je snabdevena rekvizitima. Na akademiji priređenoj za Dan republike 1957. godine naročito uspešni su bili vežbači na razboju i koturovima. Vežbe su izvođene na neosvetljenoj bini pa se vežbači nisu najbolje videli… Naredne godine spremao se veliki slet za Dan mladosti (25. maj), ali se članovi „Partizana“ žale na neodržavanje zgrade koja se nalazi u „teškom stanju“.
U oktobru 1958. godine, posle 48 godina provedeniih u Užicu, Josif Jehlička odlazi u penziju, napušta stan u Sokolani i seli se u Beograd. Jehlička je napustio užičke gimnastičare ostavivši im više sprava nego što su ikada imali, i pre i posle njega. Na popisu opreme 1958. godine bili su vratilo, razboj, konj, švedski sanduk, krugovi, greda (po jedan), dva kozlića, tri odskočne daske, po osam strunjača i vijača i 30 palica. Na spisku su i četiri kugle, šest lopti i 15 smučki.
Iako se do novembru 1959. godine rad nije odvijao prema planu, zbog popravke doma, tokom zime 1959/60. održano je 650 časova vežbanja, društva koje je, zvanično, imalo 747 članova. Na republičkom prvenstvu na spravama 1961. godine ženska ekipa zauzima treće, a muška peto mesto. Tih godina među najboljim sportistima grada su i gimnastičari Draginja Aćimović, Nadežda Končar, Radovan Aćimović, Sreten Dimitrijević, Nikola Elezović i Miroslav Ranđelović. Naredne 1962. godine, obeleženo je pola veka fizičke kulture u Užicu. DTV „Partizan“ je organizovao XV spravaško prvenstvo Srbije. Održano je na gradskom stadionu, sala Doma DTV „Partizan“ primila je preko 700 takmičara iz 32 ekipa samo na drugarsko veče.
Kada je 1963. godine DTV „Partizan“ dobilo Majsku nagradu, (najbolje društvo u Srbiji) imalo je oko hiljadu članova. Umesto da se aktivnosti prošire, trogodišnje zatvaranje Dom kulture potpuno je urušilo ovu sportsku organizaciju. Iako je kasnije bilo pokušaja da se obnovi rad „Partizan“ više nije funkcionisao kao ranije. Društvo nikada nije ugašeno ali je rad svelo na rekereaciju.
Pored gimnastičara Sokolana je bila dom i drugim sportistima što je omogućilo da se pored fudbala još nekoliko sportskih grana razvije, a neki sportovi (košarka, odbojka), zahvaljujući činjenici da su imali kakve-takve uslove za rad u zimskom periodu, dostignu i elitne rangove.
Još 1950. u Sali DTV „Partizan“ održan je prvi Zimski turnir u košarci (vidi prethodni nastavak, pr.a.) koji je imao 14 izdanja i svake godine igrao se u dupke punoj sali. Šansu da rade u sali DTV „Partizan“ dobili su i bokseri Slobode. U zimskom periodu Sokolanu su za trening koristili i atletičari. Na istom mestu održano je prvo ekipno prvenstvo grada u stonom tenisu (1961). Krajem 60-ih i početkom 70-ih, uspesima na parketu Sokolane ponosili su se košarkaši, košarkašice i odbojkašice iz Užica. Na terenima ispred zgrade stasavale su generacije rukometaša i rukometašica jer dimenzije sale nisu omogućavale rukometne utakmice u zatvorenom.
Jednako bogata je i hronika propadanja Sokolane za koju, za razliku od drugih tadašnjih sportskih objekata, nikada nije bilo dovoljno para ili su nadležni tražili da se DTV „Partizan“ sam pobrine za intervencije na objektu i sportskim borilištima. Koliko je maćehinski odnos nadležnih bio prema Sokolani govori podatak iz septembra 1961. godine. U dokumentu pod nazivom Aktuelni problemi daljeg razvoja fizičke kulture na području opštine Titovo Užice, pored ostalog, navodi se da je od oslobođenja za gradski stadion i plažu uloženo po 130 miliona dinara, za stadion u Sevojnu 13 miliona, za školska igrališta 2,8 miliona, dok je u Sokolanu uložen samo jedan milion dinara! Prosto je neverovatno da objekat koji je toliko značio užičkom sportu, a pri tom je bio pod zaštitom države kao istorijski spomenik, propada od neodržavanja zbog čega je nekoliko godina bio „pod ključem“.
Josif Jehlička, kao načelnik društva, 1954. godine izveštava o radovima na popravci doma: „Od radova na popravci Doma i vežbališta, dovršena je betonska i žičana ograda sa lica Doma. U zgradi su popravljene sve brave, dovedena je u red instalacija osvetljenja, popravljeni razbijeni prozori, popravljene su sve izlomljene stolice i klupe koje su godinama uništavali svi koji su se koristili prostorijama ove zgrade. Uravnato i nasuto šljunkom igralište košarke i odbojke i napravljene su instalacije za njih i za mali rukomet. Sem toga je uz pomoć prijatelja dece, izgrađeno i ograđeno dečje igralište sa svim potrebnim spravama i ljuljaškama. Pristupili smo ograđivanju celog našeg imanja, oko Doma Partizana zasađeno je 60 topola i 300 borića oko vežbališta. Pripremamo radove oko izgradnje još jedne sale ispod bine veličine 11x9x5 koja bi služila za zimske sportove.“
Dve godine kasnije, priče o napretku u radu DTV „Partizan“ ostaju u senci problema sa održavanjem Doma. Oštica kritike upućena je ka sportistima i drugim korisnicima doma koji „kradu električni materijal, lupaju prozore, razvaljuju vrata… (Dom je napustio jedini domar, jer je pronašao plaćeniji posao.) U zimske dane sala podseća na ledaru iako se lože dve peći (nedovoljno, a prilično skupo)“. Upozoravajući je bio incident u maloj Sali (na spratu) gde se provalio patos jer su grede istrulele. Pomoć opštine je premala,nije prihvaćen predlog da se formira stručna komisija koja bi pregledala zgradu i pronašla sredstva za sanaciju. Nisu uslišene ni molbe upućene Republičkom gimnastičkom savezu i Institutu za zaštitu istrijskih spomenika. Zbog toga 1957. godine DTV „Partizan“ iz sopstvenih sredstava opravlja krov i prozore, nabavlja radijatore i delimično rešava zagrevanje prostorija.
Krajem pedesetih bilo je predloga da se problem nedostajućeg školskog prostora reši pretvaranjem jednog dela Sokolane u učionički prostor. Da su prosvetari dobro znali u kakvom stanju je objekat i sa kakvim problemima bi se suočili useljenjem u njega pokazuje anketa u kojoj su bili pre za završetak zgrade Učiteljske škole i podizanje nove zgrade osnovne škole nego za preseljenje đaka u Sokolanu. U to vreme se piše o neispravnim vodovodnim i kanalizacionim instalacijama, lošem stanju elektro instalacija i krađi elektro oreme.
U nedostatku para da se sredi unutrašnjost doma, ne radi se ništa ni na uređenju spoljnih terena – „letnje vežbalište stoji kao jurilište i gradska poljana“, pišu „Vesti“ u martu 1960. godine, ali krajem iste godine hvale pregaoce: „Tereni ispred Doma kulture bili su u jadnom stanju. Puni prašine i kao takvi neupotrebljivi. Zahvaljujući zalaganju pripadnika JNA i srednjoškolaca, izgrađeni su veoma lepi tereni za rukomet i odbojku. U izgradnji je teren za atletska takmičenja, zeleno sletsko vežbalište.“ Tereni pored doma korišćeni su od jutra do mraka pa je 1962. godine pokrenuta inicijativa da se postavi električno osvetljenje za noćne utakmice. Uređena su igrališta za odbojku, košarku, rukomet, tenis, atletska staza, prostor za skokove i spravaške discipline! Tada je odvojena jedna prostorija za zabavni život u domu, nabavljen televizor, diskoteka gramofonskih ploča. Još jedna prostorija trebalo je da se pretvori u čitaonicu sa knjigama, dnevnom i nedeljnom štampom i časopisima.
Usledio je, međutim, najtužniji period u četrdesetogodišnjem trajanju Sokolane. Posle sanitarnog i građevinskog inspekcijskog nadzora, u drugoj polovini 1964. godine, na dom je stavljen katanac jer – „srednje grede koje drže krov su popustile zbog vode i snega i postoji opasnost da se jednog dana sruše. Takođe je i pod slab i on bi se morao promeniti.“ Ovaj citat je iz „Vesti“ od 27. januara 1966. godine, gde je, takođe, zabeleženo i sledeće: „Ako nema nade da se reši pitanje Doma DTV „Partizan“ – ističu sportski radnici – onda treba prekinuti sa radom da se zna da Titovo Užice nema masovnu fizičku kulturu.“ Dok je dom propadao teren ispred zgrade je asfaltiran, koristila ga je Tehnička škola za nastavu fizičkog vaspitanja i sportske organizacije.
„Svi forumi u Titovom Užicu bezbroj puta su upozoravani sa situacijom zgrade. Većina je mišljenja da dom treba srušiti i izgraditi novi objekat. Ali na tome se stalo. Mi smo predlagali da se sala privremeno osposobi, ali nigde nismo naišli na podršku. Našeg doma se nadležni sete jedino kad dođu zimski dani“ – izjavio je u februaru 1967. godine Miodrag Terzić, predsednik DTV „Partizan“.
Umesto „foruma“ akciju na uređenju Sokolane pokrenula je Valjaonica bakra „Slobodan Penezić Krcun“ donacijom od 10 milona dinara, zatim je opštinski Fond za fizičku kulturu izdvojo 15 miliona dinara, a Zaštitna radionica „Des“ izvela radove na adaptaciji doma po vrlo povoljnim cenama. Zahvaljujući tome, adaptirana je sala, a iako grejanje nije funkcionisalo, svlačionice nisu bile opremljene ni obnovljene sprave, opštinska vlast je povodom proslave Dana JNA, 22. decembra 1968. godine, u prisustvu 86-godišnjeg Josipa Jehličke, svečano predale Dom „Partizana“ na korišćenje.
Za novi početak rada Sokolene određen je 6. januar 1969. godine. Ubrzo je održan 14. turnir za košarkašice „Memorijal Bore Jovanovića“, a u dvoranu se se vratili i drugi sportisti.
Te, 1969. godine Sokolanu je koristilo 11 sportskih organizacija, Škola za kvalifikovane radnike „Radoje Marić“ i 20 radnih organizacija za povremena takmičenja. To dovoljno govori koliko su sportisti zavisili od ovog sportskog oobjekta, ali „forumi“ kako opštinski tako i na nivou SR Srbije nisu se ni malo obazirali na ovu okolnost. U toku su bile pripreme za gradnju pruge do Bara, kroz grad su bile u opticaju dve varijante, da bi bila odbrana ona koja je predviđala rušenje više objekata u Međaju, s desne strane Đetinje. Na opasnost da bi Sokolana mogla biti žrtvovana zarad pruge prvi je, još u januaru 1969. godine upozorio Života Marković, upravnik Narodnog muzeja u Užicu. U autorskom članku na stranicama „Vesti“ piše o ugroženosti istorijskih spomenika, među kojima je i Sokolana, zbog izgradnje pruge Beograd-Bar. „Valja na vreme razmisliti o objektima koji bi zbog trenutnih teškoća, jednostranih računica ili nerazumevanja za istoriju, neko mogao da poruši. To ne bi smeli da učiniimo. Treba pronaći rešenje da se spomenici sačuvaju.“
Sudbinu Sokolane odredila je Odluka o urbanisitičkom rešenju poteza putniičke železničko-autobuske stanice i gradskog hotela u Titovom Užicu. Skupština opštine Titovo Užice usvojila je ovu odluku 10. decembrta 1969. godine i u njeniom članu 12 stoji: „Postojeći gradski objekti koje zahteva izgradnja nove putničke železničko-autobuske stanice moraju se porušiti jer ne ispunjavaju urbanističko teničke uslove ovog poteza.“ Osim nabrajanja katastarskih parcela, ni na jednom mestu ne pominje se Sokolana ka ni drugi objekti koji su predviđeni za rušenje. Bez sumnje, Direkcija za izgradnju pruge dobila je odrešene ruke da odluči šta će rušiti.
Graditelji barske pruge počeli su radove kroz grad početkom sedamdesetih – probijali su tunele i gradili mostove, ali nema saglasnosti za rušenje Sokolane. U drugoj polovini 1972. godine Direkcija za izgradnju pruge šalje novi zahtev opštini Titovo Užice da se odobri rušenje objekta. U isto vreme, pišući o aktivnostima DTV „Partizan“, „Vesti“ ne spominju da je Sokolana pred rušenjem. Užički nedeljnik u aprilu 1973. godine piše da je putnička železnička stanica u Titovom Užicu verovatno jedni objekat na barskoj pruzi čija izgradnja još nije počela. Direkcija pruge Beograd-Bar javno optužuje opštinu Titovo Užice da želi da se „očeše“ o državu kao bi je ceo poduhvat (rušenja Sokolane) što manje koštao.
U jesen 1973. i na proleće 1974. godine u Sokolani se snima film „Užička republika“. Kada su se filmadžije povukle, Sokolana je zakatančena. U isto vreme Građevinsko preduzeće „Zlatibor“ počelo je pripreme za gradnju sportske dvorane u Velikom parku.
(autor teksta Zoran Žeravčić)
Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
