Rušenje i poslednji dani Sokolane – Od četiri trase prolaska barske pruge kroz grad samo je jedna predviđala rušenje Sokolane i ona je izabrana – Sokolana je srušena 7. aprila 1974. godine – „Oblak se polako diže, ali ispod njega nema Sokolane, samo neka drobež. Ona mora da je u oblaku…“, zapisao je slikar Rade Vergović
Danas je teško je poverovati da je jedina objavljena vest u užičkim „Vestima“ uoči i posle 7. aprila 1974. godine, kada je srušena Sokolana, glasila više nego skromno:
Zgrada Društva za telesno vaspitanje „Partizan“, poznata Sokolana, biće srušena u toku ove sedmice. Filmska ekipa „Užičke republike“ iselila se iz ovog objekta. Trenutno se radi na skidanju vrata i prozora kako bi se zgrada minirala.
Radnici Preduzeća „Ratko Mitrović“, koji će raditi na izgradnji dela pruge i stanice u Titovom Užicu, na igralištu Doma DTV „Partizan“ već podižu montažne barake u kojima će biti smešteni graditelji.
Dakle, na jedanaestoj strani, u rubrici „S kraja na kraj grada“, pod naslovom „Sokolani najzad kraj“, ovaj novinski zapis predstavalja jedini pisani trag da je te oblačne nedelje, posle detonacije, u gustim oblacima prašine nestala zgrada posle koje više ništa neće biti isto u ondašnjem Titovom Užicu.
Narečena rubrika donosi još dve vesti. U jednoj se građani obaveštavaju da je završni račun Kluba omladine pozitivan, dok se u drugoj daje na znanje bioskopski repertoar: „Rio Bravo“, „Priča sa zapadne strane“, „Legenda o crnom Čarlu“ i „Škorpion ubija“.
A to da je filmska ekipa „Užičke republike“ početkom aprila 1974. još uvek u Sokolani, iako je prvo javno prikazivanje ovog „partizanskog vesterna“ izvedeno tri meseca kasnije, 10. jula, može se objasniti time da je za potrebe mini serije dosnimavano još scena ove ratne drame koja će se ovako proširena prikazati na Jugoslovenskoj radioteleviziji dve godine kasnije.
Ima neke simbolike u tome što je Sokolana uoči odlaska u gradsku legendu poslužila kao vlastita filmska reminiscencija, dvadeset sedam godina starija.
Dopisnik „Politike“ Bogosav Marjanović, potpisan inicijalima B. M. u broju od 8. aprila piše sa „više razumevanja“ o kultnom mestu brojnih generacija Užičana. U nadnaslovu („Zbog pruge Beograd – Bar“) i naslovu („Srušena užička Sokolana“) odmah se iznose uzrok i posledice ovog čina, dok se u podnaslovu nagoveštaju delikatne ideološke nijanse slučaja: „Zgrada je bila pod zaštitom države, pošto je u njoj 7. novembra 1941. godine održana akdemija povodom proslave Oktobarske revolucije.“
„Danas oko podne u Užicu je odjeknula eksplozija. Posle starog, dobrog „ćire“, zbog izgradnje pruge Beograd – Bar, Užičani su silom prilika ostali i bez poznate „Sokolane“, lamentira na početku teksta dopisnik Politike.
U sledećem pasus Marjanović ističe da je inicijator izgradnje sokolskog doma Jože Jehlička, „poreklom Čeh a srcem i dušom Užičanin“, te 1974. godine osamdesetogodišnji penzioner u Beogradu. On je zaslužan što je pre rata Sokolana bila „stecište napredne užičke omladine“, ali je istorijska uloga te zgrade zdesne strane Đetinje u tome što je kompletno vojno-političko rukovodstvo, na čelu sa drugom Titom, upravo u njoj prisustvovalo proslavi Oktobarske revolucije za vreme Užičke republike.Tada je izveden i prvi partizanski marš koji je komponovao slovenački kompozitora Frederih Emanuel. Zbog svega pomenutog zgrada je posle rata dobila status istorijskog spomenika pod zaštitom države.
Uostalom, na bočnom ulazu, levo od centralnog ulaza u dvoranu, nalazila se ploča sa natpisom: „U borbi za stvaranje jedinstvene mlade generacije u ovoj zgradi je 17. oktobra 1941. godine održan veliki zbor omladine na kome je doneta odluka o osnivanju narodnooslobodilačkog omladinskog saveza Srboje. Omladina Titovog Užica.“
Međutim, ni to nije bilo dovoljno da se Sokolana žrtvuje u korist pruge Beograd–Bar, najvećeg i najskupljeg infrastrukturnog objekta u vreme SFR Jugoslavije.
„Barska pruga se, tvrde projektanti, nije mogla drukčije da provuče kroz grad, nego baš preko zemljišta na kome je bilo ovo zdanje“, piše „Politika“.
Dirljiv zapis o rušenju Sokolane ostavio je akademski slikar Radomir Vergović, jedan od Jehličkinih gimnastičara iz zlatnog doba DTV „Partizan“. U tom zapisu, objavljenom 2006.godine u monografiji posvećenoj Josifu Jehlički, Vergović se priseća:
„Srušio sam mnogo kuća, ali bolju i lepšu od ove nisam“, rekao je pukovnik koji je sa svojom grupom specijalaca minirao i srušio Sokolanu. Mesec dana su je bušili. Branila se samo tvrdom ciglom i debelim zidovima. Ništa drugo je tada nije moglo odbraniti. A bila je sagrađena da traje. Kao egipatske piramide mogla je da nadživi i Staro i Novo Carstvo.
Sa drugovima sam dolazio da gledam rad tih neobičnih graditelja. Izbušili su stotine rupa tražeći joj damare, žile kucavice, srce i dušu. Rupe su napunili dinamitom. Dušu joj nisu mogli naći da je miniraju. Ona je već bila darovana onima koji su je voleli. Tu dušu, taj sokolski duh su i Nemci tražili, njega su se najviše bojali.
U ratu, Nemci su dolazili i odlazili. Kada su dolazili ubijali su ljude, a kada su odlazili rušili su ono što je tim ljudima nešto značilo – Đulića most, Kasapčića most, Železničku stanicu… Sokolanu nisu. Užice su bombardovali i neprijatelji i saveznici uništavajući mnogo kuća. Sokolanu nisu. Onda dolaze naši ljudi koji žure da izgrade svetlu budućnost. A na putu u svetlu budućnost isprečila se Sokolana.
Gradi se pruga (mi gradimo prugu, pruga gradi nas…)
Postojale su četiri varijante projekta prolaska pruge. Samo jedna od tih varijanti je kačila Sokolanu, i baš ta je izabrana. Tako su Sokolanu streljali šestar i lenjir i još ponešto.
Najzad je došao taj dan. Smrtonosni tovar je bio u njenoj utrobi. Svi moji drugovi su tu. Stali smo na Zlatiborskom putu najbliže Sokolani koliko su dopustili mineri. Na tu čudovišnu sahranu došlo je puno Užičana, hteli su da u tom času budu sa njom.
Zavladala je neobična, ali preteća tišina. Sokolana je stajala kao da se ništa ne dešava, nekako čudno mirna u svoj svojoj dostojanstvenosti i lepoti. Okupana suncem blistala je, činilo se, kao nikad do tada.
Najednom strahovit tutanj, vatrena zmija i oblak prašine munjevito je opasuju. Tornjevi se naginju. U magnovenju ona zastaje kao da se prenula da shvati šta joj se dešava, a onda brzo tone i nestaje u ogromnom crvenom oblaku. Oblak se goji i povećava. Neće da ode. Od njega ne vidimo Sokolanu. Onda se oblak polako diže, ali ispod njega nema Sokolane, samo neka drobež. Ona mora da je u oblaku. Onolika zgrada može biti samo u onolikom oblaku. Crveni oblak koji je uzeo Sokolanu neće u nebo, sporo i nisko klizi ka Zabučju, razvlači se i hvata za vrhove drveća kao da traži mesto da ostane tu, još uvek u Užicu.
Sokolane nema. Pogled traži da se kao malo pre zaustavi na tornju, zidu, prozoru. Nema. Šupalj pogled, šupalj prozor, šuplja panorama. Nestvarno. Nekakva gomila šuta i cigle.Veliko ostrvo ničega. Niko se ne pomera. Neće razum da prihvati ono što oči vide. A oči plaču. Ne vredi kriti suze kada ih vidim i u očima drugova, i Sokolanu – zauvek.
I danas ponekad vidim taj crveni oblak koji je odneo Sokolanu.
Možda je odneo i naše ideale.“
Tako je 7. april 1974. opisao slikar užičkih veduta, starih kuća i kaldrmisanih dvorišta. Sokolana je ostala da „živi“ samo na starim razglednicama ili duboko u kolektivnoj memoriji Užičana.
Ne treba zaboraviti da su, pored sportskih aktivnosti, u Sokolani priređivane i kulturno-umetničke priredbe i igranke… Tu su se, dakle, okupljali mladi ljudi i provodili svaki slobodni trenutak.
Spisateljica Danica Diković Ćirguz seća se da je Sokolana bila škola, u najširem smislu reči: „Sokolana je bila mesto slobode, gde smo mogli da se izrazimo i kroz vežbu, i kao ličnosti, u svakom drugom smislu. Da budemo ono što jesmo. Samo mi. Ona nam je bila zamena za ono što nismo imale, ili za ono čega je bilo, a nije trebalo da ga bude.
U Sokolani smo izgrađivale sopstveni stav prema životu, učile o tome da se treba oslanjati na sopstvene snage. Bilo je tu i borbe, ali najviše sa samim sobom. Da nadmašimo sebe. Učile smo se dostojanstvu, stvaranju sopstvenog integriteta. Tamo se se stvarala ona prava drugarstva i prijateljstva, koja su ostala da traju celog života, jer su se stvarala po instinktu i afinitetu, a ne po tome šta je korisno.“
Užičanka Radojka Ćirković će takođe svoj zapis u monografiji o Jehlički završiti sećanjem na Sokolanu: „Dolazim u Užice i leti i zimi. Kad autobus pristane, na stanicu, mene obuzima neka čudna seta i bol. Tu baš ispred autobuske stanice bila je kuća moje mladosti i naše radosti. Naša Sokolana. Nje više nema. Nema ni mog profesora Josifa Jehličke.“
Sokolana je porušena šesnaest godina posle Jehličkinog odlaska iz Užica u Beograd. Jehlička je doživeo duboku starost. Iza njega su ostali brojni unuci i praunuci, ali i veličanstveno užičko pobratimstvo sokolskog duha. Poznati kulturni i sportski poslenik Todor Đurić Ginin tvrdio je da je grupa sportskih radnika pokušavala da zaštiti Sokolanu od rušenja: „Uzalud. Nismo imali Jehličkino ime i delo, ugled i autoritet. Zbog toga i grafit, ne na zidovima, nego u našim sećanjima i srcima: Jedan je Jehlička!“
Kraj pomenutog teksta iz „Politike“ kao da je nagoveštavao neko drugo vreme i neke druge ljude: „Umesto Sokolane, Užičani će dobiti velelepnu sportski halu, koja će moći da primi oko dve hiljade gledalaca. Izgradnja ove hale je počela u Velikom parku. Ipak, mnogi Užičano će se sa setom sećati Sokolane.“
„Ako li poželite Sokolanu od ovoga sveta“, zapisaće Aleksandar Lale Milosavljević, „nađite je u slici, tamo gde jedna zera naše mudrosti ipak čuva.“
(autor teksta Zoran Jeremić)
Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
