Beli zamak mladosti i lepote – Valcer prilagođen tempu vežbi Jehličkinih prednjaka – Sokolana je ličila na neki češki dvorac – Rušenjem Sokolane Užice je izgubilo duhovni bastion – “Beli zamak mladosti i lepote, Sokolana, najlepši i najzdraviji dom u Užicu više ne postoji, srušili su ga?!”, pisao je kompozitor Žarko Petrović
Relikt bolje prošlosti, kultno mesto generacijske inicijacije, svetilište zdravog tela u zdravom duhu, plesni rolektoster jedne epohe, dvorana za scenske mudrolije i političke vragolije – šta god da je Sokolana bila o njoj se i posle pola veka priča sa istim žarom kao o rajskoj dolini mladosti kojoj sećanja sve malobrojnijih savremenika ne daju da ostari i mirno ode u legendu.
Evo i nekoliko dokaza za ovu konstataciju.
U tekstu “Zašto volim Užice”, objavljenom u užičkim “Vestima”, filmski i pozorišni glumac Aleksandar Saša Gruden (Užice,1938), jedan od dvanaesetoro unuka Josifa Jehličke priseća se da je njegovo detinjstvo nezamislivo bez Sokolane: “Vežbao u Sokolani i stekao nove drugove i prijatelje. Sokolane nema, ali duh Sokolane, zdrav, sportski, drugarski još traje, traje u svima nama koji smo se njime nadahnuli.”
Grudenovi su Drugi svetski rat proveli u Užicu, gde su se menjale brojne vojne formacije, od Jugoslovenske kraljevske vojske, Nemaca, Italijana, Bugara, ljotićevaca, nedićevaca, četnika, partizana…
“Sve te vojske su za svoje centralno mesto boravišta birale Sokolanu, tako da je ona bila najbolji svedok ratnih događaja u Užicu. Posle poraza i kapitulacije Jugoslovenske kraljeve vojske u aprilu 1941. godine i njenog povlačenja preko Užica u Crnu Goru, deda je u Sokolani našao jedan lonac od hrom-čelika na kome je bila ugravirana kraljevska kruna i natpis ćirilicom ‘Dedinje’. Taj lonac, zbog veličine, dobila je mama, pa je godinama u njemu kuvala supu za sve veću porodicu. Uporno se trudila da ukloni ugraviranu kraljevsku krunu, što joj nikako nije uspelo.”
Aleksandar Saša Gruden pamti i to da su Nemci po ulasku u Užice odmah za svoje potrebe rekvirirali Sokolanu. U velikoj sali priređivali su priredbe za svoje vojnike. “Kroz vrata trpezarije pa na galeriju iznad velike sale oprezno smo ulazili i virili preko gelendera da nas Nemci što manje primete. Program je, bar za nas decu, uvek bio lep i atraktivan. Nemci su se posebno spremali krajem 1942. i početkom 1943. godine da proslave svoju pobedu kod Staljingrada. Sokolana je nedeljama bila u tu svrhu okićena crvenim nemačkim zastavama, sa crnim kukastim krstom u belom krugu. Očekivali su pobedu. A kad su u februaru 1943. na brzinu počeli da skidaju dekoraciju, Đeška (Josif Jehlička – op. aut.) i tata su naslutili da su Nemci poraženi kod Staljingrada, što se kasnije i potvrdilo. Napuštajući Sokolanu, nisu pokupili sve zastave. Đeška je to uradio i sačuvao ih. Posle rata Baša nam je od tih zastava šila crvene fiskulturne gaće i bele majice za nastupe na fiskulturnim i prvomajskim paradama. Posle oslobođenja, igrajući se u rovovima na brdu iznad Sokolane pronašao sam dve velike zelene konzerve zaostale od Nemaca. Jedna je bila cela, a druga naprsla od udarca bajoneta ili šrapnela. Odneo sam ih Đeški. U konzervama je bila divna pašteta kakvu do tada nismo jeli. Đeška nam je dugo, pri svakoj poseti Sokolani, mazao na hleb ovu poslasticu. U tim istim rovovima pronašli smo dva italijanska mitraljeza “Breda”, sa napunjenim šaržerima u obliku polumeseca. Sakrili smo ih u podrumu Sokolane, ispod stepeništa, gde se ulazilo u stan Baše i Đeške. Ubrzo je Đeška pronašao te mitraljeze i predao ih vlastima, pošto nas je predhodno propisno izgrdio.”
Budući glumac Ateljea 212, Saša Gruden, još kao dečak imao je uloge na sceni velike sale u Sokolani. Igrao je u predstavi “Kralj Betajnove”, koju je režirao Obrad Nedović, kasnije profesor Pozorišne akademije u Beogradu.
Bilo je predloga da se užičko Narodno pozorište nazove Pozorište Užičke republike. Na slobodnoj teritoriji, tokom 67 dana u Sokolani se najviše igrao Nušić, ali i Šekspir. Umetnici sa svih strana Jugoslavije u ratnim uslovima negovali su zahtevan repertoar. Umetnička partizanska četa imala je u svojim redovima profesionalce – muzičare, kompozitore, reditelje… Osnivanje Narodnog pozorišta u gradu na Đetinji 1945. godine posledica je, između ostalog, i toga što su malobrojni preživeli borci Umetničke čete, poput potonjeg poznatog pozorišnog i filmskog kritičara Milutina Čolića, težili da se u Užicu odmah nastavi sa profesionalnim pozorišnim radom.
Poznati kompozitor Žarko Petrović za Josifu Jehličku govorio je da je reč o učitelju lepote i duha tela. U trotomnoj dnevničko-memoarskoj prozi “Nostalgija” u avgustu 2006. godine nastao je sledeći zapis: “Dvojica iz naše porodice – moj otac Milivoje A. Petrović i ja – vežbali smo svoja tela i duh u Sokolani, kod neumrlog Jože Jehličke – Čeha, Srbina, Jugoslovena, Slovena, Užičanina – učitelja svakog čoveka koji je voleo i poštovao svoje fizičko zdravlje i svoj duh dok hoda zemljom. Predsednik Sokolskog društva Kraljevine Jugoslavije Milivoje Smiljanić iz Ravni bio je moj rod – sin moje prababe – tetke Sare.
Užičani su imali preimućstvo da mogu svakoga dana, od jutra do sutra, da stanu ispred uspravnog čoveka i učitelja zdravlja – Jože Jehličke i da im to pomogne da dugo ostanu u svome životu uspravni, čvrsti, jakih mišića, odanog karaktera za lepo i uzvišeno.
Moj otac Milivoje je kao član Sokolskog društva nastupao u zemlji i inostranstvu. Proveo je u Sokolani mnoge časove i nosio onu najlepšu odeću – uniformu Sokola, kapu sa peruškom, ogrtač sa kićankama, u stilu starih slovenskih plemića duha i tela. Na moju žalost, tu očevu uniformu vežbača grupe Sokola “Aleksandar I” morali smo da prekrojimo u dečje pantalonice. Bio je rat i nemaština…
Posle rata, Joža Jehlička je nastavio svoj rad i svoje čuvene pokliče za vežbače: “En, dva, tri, četiri”… I tako sve do rušenja Sokolane, do onog čuvenog pucanja u tradiciju, slovenstvo, večnu mladost, u dom zdravlja i lepote, u sve nas.
Jednom prilikom, moj orkestar “Karavan” vežbao je u jednoj od soba Sokolane. Joža se u principu ljutio što se u Sokolani čuje ona muzika koja ne prati njegove vežbače, jer nije u skladu sa njegovim ritmom. Rušili smo njegovu blagu i skoro religioznu kulturu vežbanja. Skrenuo mi je pažnju da se vratim valceru i taktu tri četvrtine i lično mi odbrojao brzinu izvođenja jednog valcera. Joža je sve merio prema gimnastičkim vežbama, prema potrebi čuvanja fizičkog zdravlja, pa i ovo naše sviranje valcera… I – bio je u pravu. Poslušali smo ga: naš valcer se prilagodio tempu njegovih vežbi.
Na jednoj probi moga orchestra provirio je Joža u našu sobu i pitao me znam li da sviram “Sokolsko kolo” i češki mars „Andulka”. Nisam znao. Bilo mi je krivo. Prvom prilikom sam u Beogradu, u jednoj staroj knjižari pronašao note „Sokolskog kola“ Antuna Osvalda Tuna, „Sokolskog kola“ od P. Lazarevića, češki marš “Andulka”, “Tam v dali” (Tamo daleko) i kompozicije pesme “Hej Sloveni” (stihovi Sama Tomašika), himne Sokola i državne himne Jugoslavije. Kakava čast za Sokole: njihova himna postala je i nacionalna himna!
Beli zamak mladosti i lepote – Sokolana – najlepši i najzdraviji dom u Užicu više ne postoji – srušili su ga?! Ostala je neprolazna uspomena na sokole i njihovog domaćina, čuvara i zaljubljenika sokolskih lepota duha i tela – Jožu Jehličku!”, pisao je Žarko Petrović.
Autobiografski roman “Sećanje na strah” Danice Diković Ćurguz (Užice, 1942) objavljen je 1999. u Beogradu, u izdanju “Derete”. Nekoliko fragmenata o Sokolani i Josifu Jehlički deo su lepe posvete posleratnim užičkim generacijama:
“A zatim, Sokolana. Leto. Nas sedam devojaka, prva ženska vrsta „na spravama“, sedimo u ogromnoj sali Sokolane, na strunjači. Sala je prazna. Ne vežbamo, ali se skupljamo tu da pričamo. O knjigama. Raznim doživljajima. Svojim simpatijama. Imamo neku svoju, zajedničku filozofiju. Vrlo visoke standarde.
Kasno se vraćam kući i svaki me mišić boli. Vežbamo za republičko takmičenje. Taj umor je tako prijatan. Neki mladići mi dobacuju. Čujem kako jedan kaže: „Jeste, samo su joj noge mnogo mišićave. Koliko kose ima!“
Stižem kući znojava od gladi. U ormanu samo hleb sa oguljenom korom. To ga je Marija ogulila. Uvek je uzimala najbolje. Koru, kolač, komadić mesa, ako ga je bilo. Hleb je bajat i kao da miriše na mamin puder.
Gospodin Jehlička, profesor nekoliko generacija, moje majke, tetke, ujaka, sestara, pa moj, koga zovemo prosto Gospodin, u vreme kada su svi drugovi, sazidao je tu Sokolanu koja je ličila na neki češki dvorac – i bio spiritus movens ukupnog sportskog života u gradu. Kada sam prvi put ušla u tu ogromnu salu, Marija je, kao da nema kostiju, preko cele sale pravila „izdubkaumost“, jedno za drugim. Kasnije smo to, kad se izvodilo brzo, zvali „premet“. Ja to nikad nisam mogla, mada sam godinama vredno vežbala. „Ona je bila fenomenalna“, kaže njena drugarica Mara. Ali, Marija je sve tako radila, čega god se dotakne. Bila sam zaista ponosna na nju.”
A povodom stote godišnjice od osnivanja Sokolskog društva u Užicu, istoričarka umetnosti Gordana Lazić piše: “Srušena prilikom trasiranja pruge Beograd-Bar, pod izgovorom da je statički ugrožena njenom blizinom, užička Sokolana nestala je kao simbol istrajnosti, posvećenosti i predanosti jednoj ideji koja je za cilj imala fizički i duhovni preporod nacije. Njenim rušenjem Užice je izgubilo duhovni bastion a višeznačne posledice tog čina tek danas postaju jasne i sagledive. Ipak, možda je plamen duha užičkih sokola i arhitekte Momira Korunovića koji je gradu podario jedno ovakvo delo, ostao sačuvan duboko u biću današnjeg Užica čekajući upravo ova vremena velikih iskušenja da bi osvetlio put svekolikog oporavka i napretka našeg grada.”
(autor teksta Zoran Jeremić)
Projekat IZGUBLJENO NASLEĐE: SOKOLSKI DOM U UŽICU 1934-1974 sufinansiran je od grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.
