Jelisije Andrić rođen je u Užicu 12. juna 1894. godine. Bio je šesto dete Svetozara i Sene. Otac Svetozar imao je kovačku radnju koju je nasledio od oca Jovana.
Veliki rat zatekao je Jelisija kao učenika Bogoslovije „Sveti Sava“ u Beogradu. Priključio se srpskoj vojsci u povlačenju preko Albanije. Bio je bolničar u Moravskoj diviziji.
Našao se među 28 učenika bogoslovije koji su nastavili školovanje na Bogoslovskom tečaju u Kadezdon koledžu u Londonu. Na Bogoslovskom fakultetu u Oksfordu studirao je teologiju i književnost (1916-1919).
Po povratku iz Engleske zasnovao je porodicu i zaposlio se kao učitelj u selu Livadice, u Požarevačkom okrugu. Potom je bio sekretar okružnog suda u Čačku i upravnik američkog Doma za srpsku siročad u Čačku. Kada je 1924. godine dom rasformiran, Jelisije je postavljen za sekretara u Ministarstvu za socijalnu politiku i narodno zdravlje.
Na Krfu je pisao rodoljubive pesme i objavljivao ih u srpskim listovima.
Dok je boravio u Oksfordu, povodom sedam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, na engleskom jeziku napisao je delo „Istorija srpske crkve, od zasnivanja samostalnosti do pada Patrijaršije (1219-1463)“
Za vreme boravka u Čačku objavio je zbirku ljubavne i religiozne poezije „Knjiga stihova“. Još od 1912. godine sarađivao je sa više listova, a veliki broj književnih prikaza štampan je u „Pregledu“, poluslužbenom listu Eparhije žičke.
Bolovao je od tuberkoloze. Poslednje dane života proveo je kod sestre Jele, učiteljice u Smederevskoj Palanci. Preminuo je 12. jula 1925. godine i sahranjen na palanačkom groblju.
Školovanje
Jelisije Andrić je ranu mladost proveo u porodičnom domu u Užicu u glavnoj ulici u gradu. U arhivskoj građi nema podataka o njegovom školanju u rodnom gradu.
Upisao je Bogosloviju „Sveti Sava“ u Beogradu. Prvi svetski rat je prekinuo školovanje pa je veći broj učenika, među kojima je bio i Andriž, školovanje nastavili po skraćenom programu u Londonu. Rektor Bogoslovskog tečaja bio je Užičanin, jeromonah Josif Cvijović. Posle položenog maturskog ispita, Andrić na Oksfordu studira teologiju. Monasi Justin Popović (kasnije kum na Andrićevom venčanju i kum njegove dece), Pavle Jevtić i Jelisije Andrić bili su oslobođeni polaganja prijemnog ispita.
Književno stvaralaštvo
Jelisije Andrić se književnim radom počeo baviti od 1912. godine.
Dok je bio na Krfu, u tamošnjim Srpskim novinama je, pored njegovih članaka, objavljen niz njegovih rodoljubivih pesama (jedna je od njih i izložena kao stalni eksponat Srpskog muzeja na tome ostrvu). Za kratko vreme stigao je da napiše i više desetina eseja na etičke, duhovne i književne teme, objavljenih u crkvenim glasilima.
Dnevnik koji je Andrić vodio od 23. oktobra 1915. do 27. maja 1916. godine (datumi su po starom kalendaru) njegovo je najbolje književno delo. Ovom rukopisu dao je naslov „Bez ognjišta“. Dnevnik je objavljen 1988. godine u zborci ratnioh dnevnika „Kad su vojske marširale, u izdanju „Narodne knjige“.
Dok je bio na postdiplomskim studijama na Bogosovskom fakultetu u Oksfordu nastao je rukopis studije „Istorija srpske crkve, od zasnivanja samostalnosti do pada Patrijaršije (1219-1463)“ („The History of the Church of Serbia from the Foundation of its independence to the fall of the Patriarchate, 1219-1463“). Reč je o reljefnom prikazu najsjajnijeg perioda državnosti, duhovnosti i kulture Srbije i srpskog naroda u srednjem veku. Studija je pretočena u knjigu na engleskom jeziku objavljenu 1919. u Londonu. U originalu i u prevodu na srpski jezik knjiga je objavljena tek 2019. godine, u izdanju „Prometeja“ i RTS-a.
U Čačku je objavio zbirku ljubavnih, religioznih i rodoljubivih pesama pod naslovom „Knjiga stihova”. Izašla je 1922. godine u izdanju “Štamparije Stevana Matića”. Na predlistu se nalazi štampana posveta autora: “Posvećeno otadžbini, mojoj majci i majci moje dece”. Prva pesma u knjizi nosi naslov “Mojoj ljubavi”. U zbirci je publikovana i njegova pesma “Vido, ostrvo mrtvih”, koju je napisao 1916. godine. Kratak prikaz „Knjige stihova“ objavljen je u Srpskom književnom glasniku, broj 8, od 16. avgusta 1922. godine. Autor potpisan inicijalima B. M. piše: „J. Andrić nesumnjivo je oduševljeno i dugo čitao i voleo naše najbolje starije pesnike. Oni su mu dali podstreke, i on je od njih poneo mnoge reminiscencije, od Jakšića do Dučića. I on je vrlo tečno, sa ponegde toplijim osećanjem u ponekoj lepšoj slici, a bez snage i originalnosti, dobro uštimovao mnoge opšte teme.“
Iz ratnog dnevnika Jelisija Andrića
Povlačeći se sa odeljenjem bolničara ka Skadru, Andrić je bio u jedinici koja je među prvima uspela da se povuče kako-tako organizovano, pa nije video sav užas kolektivnog umiranja od gladi i iznemoglosti. Njegov dnevnik govoro o čoveku snažne osećajnosti. Opservacije su mu tačne, detalj izoštren, ekspresivan…
6. novembar (1915), Prizren:
U noć krenemo. Oštar vazduh nas reže, a mi polako po klizavom drumu, silazimo ka Suvoj Reci. Pod prvim zracima sunca belasali su se snežni vrhovi planina u čijem je podnožju bio Prizren. Bili smo sveži, iako dosta gladni. Nadasmo se da će se u Prizrenu rešiti ovo nesnosno stanje. Ko zna šta sve može da bude. Ispred Prizrena nađem se sa Branislavom, drugom iz Slagališta, i on mi da svoju polovinu peksimita, koju sam grickao sve dok nismo stigli do u samu varoš. Ukonačimo se do neke započete turske gimnazije, koju mi nismo mogli ni dovršiti – toliko su događaji brzo tekli. Tu se malo potkrepimo.
7. i 8. novembar, Prizren:
Odvojili su četu. Nas nekoliko zadržali za bolnicu, koju treba u Đakovici da podignemo radi prijema i transportovanja bolesnih i ranjenih oficira za Crnu Goru. Oni iz čete gledaju na nas kao na najsrećnije ljude. Idu u pešadiju. Krivo im što će, možda, da se bore sada kada je svaki otpor uzaludan. U varoši se govori o kapitulaciji. Neki veruju, neki ne. Vlada u sukobu sa Vrhovnom komandom. Neki se vraćaju razočarani, da se predaju neprijatelju, neki se rešavaju još, a neki overavaju putne isprave za Crnu Goru i dalje. Pakao. U varoši, u staroj srpskoj prestonici, gde je nekada bio junački zbor, postoji sada samo jedna prljava turska čaršija. Arnauti, sa belim kapicama, sede u niskim drvenim dućanima i za srebro prodaju svoju robu našim premorenim ratnicima… Jedva dišem. O mene se češu stari, anemični begovi sa dugim ćilibarskim muštiklama i ubrađene bule sa šalvarama i niskim poderanim cipelama. Iz podzemnih dućana, kroz ćepenike, kulja dim i para odjela, na brzu ruku u kantama zgotovljenih. Samo se jede. Ta sumnjiva jela se prodaju. Na ulicama se kuva čaj u kantama od gasa i nudi se u masnim razbijenim čašama, sve za sitninu. Banknote niko neće. Pa, ipak, narod ima. Otkud mu? Dugo, možda, u svom peškiru ili pojasu čuvao, pa sada daje sve za parče proje, plitak tanjirić jela. Haos. Konji. Kola, automobili, ljudi, psi, žene… Rastureni su neki bonovi odbora za pomoć, koje ti svi daju, a niko ih ne prima. Marke su, takođe, u saobraćaju. Govori se samo o hlebu, novcu i putu za Crnu goru.
Danas su došli zatvorenici iz skopljanskog grada. Izgladneli i poderani, neki su sa okovima, a neki i bez njih. Drže u jednoj ruci lanac, a drugom pružaju pare za hleb. Stražari ih kundacima udaraju, psuju i guraju u sredinu kao pse. Gvožđe tupo udara na nogama i oni se vraćaju, kriju u gomile i ludačkim očima gledaju male crne lepinje, koje Arnauti obnose oko njih. Do njih je logor zarobljenika. Oni ne izgledaju bolje od prvih; slobodniji su samo. Dobijaju koliko i naši: kukuruz ili ništa. Ljudi! To su ljudi, koji su dali iz svoje sredine Šekspira, Napoleona, Dostojevskog i toliko velikih, a koji su sada prestali da misle ma o čemu drugom do o hlebu. Hleb je postao sve toj rulji koja i ima i nema sredstava da dođe do njega. Neka je ma od čega i ma kakav, samo neka može da se žvaće, samo neka se zove hleb! Mozak još nešto malo radi, samo u onih koji po 60 do 70 km na sat prelaze automobilom i nose u svom prtljagu, pored hleba, rukavice i četkice za zube. Kod ostalih je gospodar instinkt jedne najobičnije životinje.
9. novembar (na granici):
No, dobro je. Izašli smo iz Prizrena. Željan sam čistog vazduha i tišine. Put je lep. Prešli smo ga bez velikog umora. Stigli smo pred Drim, gde je nova granica Srbije i Crne Gore. Tu, pored puta, s leve strane, izabrasmo bivak. Podigosmo veliki bolnički šator, nakidasmo grabovih suvara, podmetnusmo ih poda se i legosmo. Hladno. Noć vedra, ali vrlo hladna. Ne može da se spava. Izađem iz šatora, primim se požarstva i pokušavam da zgotovim na neki način tikvu koju sam ceo dan nosio. Počnem, ali ide sporo. Ne može. Probam da kuvam – ni to ne može. Gladan sam, te je onako živu počnem da grickam! A ja! – ne ide. Sednem pored vatre, gladan; gledam kako neke komordžije slade vreo kačamak, koji su na brzu ruku zgotovili. Zavidim im. Oni uvek tako. Ne mogu, stid me da im tražim. Jer, sada se teško šta daje, najmanje hleb…
Pušim i grejem ruke. Oni, pošto večeraju, uviju se u šatorska krila i, posle nekoliko minuta, hrču, kao kod kuće. Ja pušim i dremam. Sviće…
Porodica
Popovratku iz Engleske Jelicije Andrić se oženio. Sa suprugom Zorkom dobio je sina Dragoslava (1923-2005), pisca, dramaturga i publicistu.
Na palanačkom groblju u zajedničkoj grobnici počivaju Zorka i Jelisije Andrić.
