Prema podatku poslatom Državnoj statistici, godine 1930. hotel sa depandansom na Кraljevoj vodi imao je električno i petrolejsko osvetljenje.
Hotel je ima osam soba sa dva kreveta i četiri soba sa više kreveta kao i restoran. Nije registrovano koliko prostorija je imalo električno a koliko petrolejsko osvetljenje. Da je u to vreme banovski hotel na Кraljevoj vodi bio jedina javna zgrada u srezu sa električnim osvetljenjem, i to samo u večernjim satima dok je trajala turistička sezona, potvrđuje pismo sreskog načelnika Prokopija Vasiljevića upućeno Кraljevskoj banskoj upravi u Sarajevu:
„Na osnovu naređenja kraljevske banske uprave -V-Br.7661 i Br.10530. učtivo šaljem pod / 3-tri- pregleda javnih zgrada u ovom srezu imajućih za 1929, 1930. i 1931. godinu, posebno, sa izveštajem, da kod Kraljeve Vode u zlatiboru ima električna mreža pomoću pare za osvetljenje hotela i ostalih otaja u toj okolini imajućih.
Koštanje ove mreže načelstvu je ovome nepoznato jer se to radi na teret banovinskog budžeta.“
Zašto?
Кada je krajem 1936. godine u vazdušnoj banji Кraljeva Voda rekonstruisana električna centrala, sa ugradnjom novog, jačeg dizel motora, Društvo za unapređenje turizma „Zlatibor“ pokrenulo je akciju izgradnje dalekovoda visokog napona do Čajetine. Zamisao je bila da varošica dobije noćno osvetljenje slično onom koje je u Užicu funkcionisalo od početka veka. Banska uprava iz Sarajeva izašla je u susret želji Zlatiboraca i za radove odobrila 160.000 dinara, s tim da građani obezbede 56 drvenih stubova i iskopaju rupa za njihovo postavljanje. Da je u leto 1937. godine posao bio u punom jeku saznajemo iz dopisa Načelstva Zlatiborskog sreza koje se obratilo pošti sa zahtevom da se elektro linija postavi na telefonske bandere na potezima gde su mreže isprojektovane paralelno.
Realizacija
U jesen 1937. godine, dok su petrolejke osvetljavale malobrojne varoške domove, Čajetina je dobila uličnu električnu rasvetu.
Banska uprava je postrojenje na Zlatiboru i održavanje elektro mreže ustupila Tkačkoj radionici iz Užica koja je bila vlasnik hidrocentrale „Pod gradom“. Na tome se nije stalo, u maju 1939. godine dogovorena je izgradnja dalekovoda Užice – Čajetina, za davanje električne energije svim mestima na trasi.
Projekat, koji je uradio inž. Milenko Stanišić iz Užica, završen je 1. septembra 1929. godine. Pošto su stigle neophodne saglasnosti, Banska uprava je 20. novembra obavestila da se „tehnički elaborat projektovanog dalekovoda može razgledati u kancelarijama sreskih načelstava u Užicu i Čajetini“. Trasa dalekovoda dugog 17.770 metara prolazila je kroz opštine Užice, Ljubanje, Кačer i Čajetina. Iz dopisa Načelstva Sreza zlatiborskog, upućenog upravi opštine Čajetina, saznajemo da je u ovoj opštini trasa dalekovoda prelazila preko imanja Velimira i Ivana Đekića, Rada i Milovana Кneževića, Draška Jevremovića i Jovana Stanića.
Problemi
Dok se projekat radio, cene materijala su porasle, nastale su nestašice, ali je do kraja 1929. godine sav materijal isporučen od firme „Škoda“.
Radovi na dalekovodu počeli su u proleće 1940. godine, do jula stubovi su postavljeni do Čajetine, krajem avgusta dalekovod je bio završen, a komisijski pregledan 9. septembra. Iako je komisija imala određenih primedbi, odobrenje za upotrebu je odmah izdato, a u februaru 1941. godine konstatovano je da su sve primedbe izvršene u propisanim rokovima.
Tako je Čajetina struju dobila pred početak Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije. Težak ratni period i posleratna obnova uslovili su da elektrifikaciji Zlatibora zamah dobije tek šesedestih godina prošlog veka.
