Od Semegnjeva, preko Panjka do Mokre Gore

Najkraća veza između Kraljevih voda i Mokre Gore vodi preko Semegnjeva, ali taj put do danas nije kompletno urađen i osposobljen za saobraćaj. O izgradnji ovog puta razmišljalo se početkom XX veka, a poslednji put bio je aktuelan pre nešto više od deset godina. Ali, sve je uvek ostajalo na planovima.

265

Tridesetih godina XX veka mrežu puteva na Zlatiboru činilo je samo nekoliko pravaca. Put od Užica, preko Čajetine, na Kraljevima vodama račvao se ka Ribnici i Dobroselici. Od Čajetine moglo se do Stopića pećine i Semegnjeva. Ostali putevi, o kojima su računa vodile opštine, retko su bili prohodni i za volovske zaprege

Skromne su bile mogućnosti države da ulažu u izgradnju puteva. Za opštine to je bio „nemogući zadatak“ pa ipak bilo je pokušaja da se pokrene akcija. Tako je u novembru 1929. godine Budimir Turudić, predsednik suda opštine Mokra Gora, izvestio sresko načelstvo u Čajetini o nameri da se povežu Semegnjevo i Mora Gora.

Pošto je izvestio da je bilo radova na „opravljanju puta ranijim pravcem„, Turudić obaveštava da bi trebalo „da se ovaj put uspostavi za autosaobraćaj od četiri metra širine na tvrdoj podlozi, uspona najviše 5%. Sud je zamolio državnog inženjera, šefa 4. deonice u M. Gori (da) sa Panjačkih livada, mesta zvanog „Jovin grob“, otpočne trasu puta idući ka Mokroj Gori, na kojoj je radio dva dana preko postojećeg vrletnog terena i proveo trasu do blizu 4 kilometra, a zatim je prekinuo zbog svojih poslova, dok mu isti ne dozvole da dalje produži… Trasu je obećao produžiti što pre između svojih službenih poslova. S obzirom na teren, kuda je trasa provedena, izrada puta bi koštala 400.000 dinara po kilometru, uz kuluk. Ali nema radnika za kamenolome i minerske poslove, alata i materijala.“

Semegnjevska opština u to vreme nije uspevala da na vreme prikupi ni nekoliko hiljada dinara za uspostavljanje telefonske linije ka Čajetini, pa je jasno da je stotine hiljada dinara za put ka Mokroj Gori trebalo tražiti od Drinske banovine ili Vlade Kraljevine Jugoslavije. Zato Budimir Turudić pismo sreskom načelniku završava porukom – „tražiti kredit za prosecanje ovog puta„. Da na tome ništa nije urađeno pokazuje dopis iz Semegnjeva, iz septembra 1931. godine, gde se na upit ima prijava protiv neurednih lica na državnim i banovskim putevima šalje negativan odgovor, uz opasku „tim pre što kroz atar ove opštine i nema takvih puteva za saobraćaj„.

Ni u nekim kasnijim prilikama put Semegnjevo – Mokra Gora nije došao na spisak prioritetnih pravaca. Poslednji put o povezivanju Semegnjeva i Mokre Gore asfaltnom podlogom govoreno 2008. godine. I tada se računalo na pomoć države na trasiranju puta preko Panjka i Jovinog groba. Stiglo je i obećanje „Srbijašuma“ da će pomoći da se prokrči prvih desetak kilometara deonice. Opština Čajetina je konkurisala za sredstva Nacionalnog investicionog plana (NIP), ali je ova pomoć izostala, a izgradnja puta još jednom odložena.

Od Semegnjeva do Mokre Gore danas prolaze samo džipovi

Trenutno, turistički centar Zlatibora i Mora Gora povezani su magistralnim putem dugim 45 kilometara. Ako bi ove dve destinacije bile povezane preko Semegnjeva put bi bio kraći 15 kilometara.