Svetislav Simić je rođen 4. marta 1865. godine u Užicu, od oca Stanoja, sreskog načelnika, i majke Magdaline.
Osnovnu školu učio je u Užicu i Knjaževcu, prvi razred gimnazije u Požarevcu, a ostale razrede gimnazije u Beogradu. Na Visokoj školi završio je 1888. godine Filozofski fakultet, istorijsko-filološki odsek. Iste godine postavljen je za predavača u Učiteljskojm školi u Beogradu, a profesor postaje po položenom ispitu 1. marta 1891. godine. Zbog daljeg usavršavanja godinu dana proveo je na studijima u Petrogradu.
Septembra 1894. godine postavljen je za profesora Gimnazije u Vranju.
Kraljevim ukazom od 1. maja 1897. postavljen je za sekretara Ministarstva inostranih dela. Ove poslove, osim Beograda, obavljao je i u Vranju gde je radio na ostvaranju srpskih škola u oblastima koje su još uvek nile pod Turcima, na Kosovu i Metohiji. Po otvaranju srpaskog konzulata u Prištini, koja je pripadala Turskoj, 1890. godine Simić je postavljen za poslanika. U vreme boravka u Vranju Svetislav Simić aktivno je pomago četnički pokret u Makedoniji. Bavljenje nacionalnim pitanjem odvodi ga u diplomatsku službu. Jula 1904. godine Simić je postavljen za diplomatskog agenta u Sofiji, a nakon proglašenja bugarske nezavisnosti postaje diplomatski predstavnik (ambasador) i na tom položaju ostaje do prerane smrti.
Učestvovao je kao narednik u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Bio je jedan od pristalica srpsko-bugarskog zbližavanja.
Objavio je više knjiga i brošura od kojih se većina odnosila na pitanja stare Srbije.
Bavio se novinarskim i publicističkim radom. Osnovao je i uređivao više značajnih časopisa i listova (Ustavna Srbija, Srpski književni glasnik, Samouprava, Delo). Članke je objavljivao i u ruskim i francuskim časopisima i novinama.
Preminuo je 22. februara 1911. godine u Lezenu (Švajcarska) gde se lečio. Simićevo telo preneto je u Beograd i 8. marta 1911. godine sahranjeno na Novom groblju.
Školovanje
Svetislavljev otac Stanoje bio je državni činovnik. Pre dolaska za načelnika Okružnog načelstva u Užicu Stanoje Simić je bio načenik sreza Vračarskog (Beograd). U arhivskoj građi su pronađeni Simićevi izveštaji o progonu hajduka i političkim prilikama u užičkom kraju. Prema Državopopisima Kneževine Srbije za 1869. i 1872. godinu Stanoje je načelnik III klase u Užičkom okružnom načelstvu, dok je, prema istom izvoru, 1875. godine načelnik Knjaževačkog okružnog načelstva. Dakle, Svetislav je u Užicu najverovatnije završio dva razreda osnovne škole pre preseljenja u Knjaževac. Očeva naredna nameštenja su razlog što je gimnaziju Svetislav počeo da pohađa u Požarevcu (prvi razred) a ostale u Beogradu gde je školovanje nastavio na Filozofskom fakultetu.
U zapisniku Glavnog prosvetnog saveta, objavljenom u Prosvetnom glasniku 1. januara 1888. godine, stoji da „g. Svetislav Simić, svršeni đak istorijsko-filološkog odseka na Filosofskom fakultetu Vel. škole, ima ironisanu kvalifikaciju za nastavnika srednjih škola i to za predmete istorijsko-filološke grupe“.
Radi unapređenja srednjoškolske nastave u Kraljevini Srbiji, ministar prosvete i crkvenih poslovao odaslao je sredinom 1891. godine 14 nastavnika u Austro-Ugarsku, Rusiju i Francusku. Profesor Svetislav Simić, sa još dvojicom kolega, nastavničku spremu dopunjavao je 15 meseci na Velikoj školi u Petrogradu.
Profesura
Profesorsku karijeru Svetislav Simić započeo je u Učiteljskoj školi u Beogradu, odakle je ukazom od 1. septembra 1894. godine postavljen za profesora Vranjanske gimnazije. Predavao je srpski, staroslovenski, ruski jezik i filozofsku propedevtiku. Simić je među učenicima zatekao Boru Stankovića poklanjajući mu posebnu pažnju u ljudskom i književnom uobličavanju. U Izveštaju Vranjske gimnazije za školsku 1895/96. Simić je objavio Beleške o narodnoj poeziji u Vranjanskom okrugu. Ovo štivo štampano je, pod naslovom Novi podaci o vrzinom kolu i navama, i u Brankovom kolu od 15. februara 1896. godine.
Ministarstvo prosvete i vere više puta je Simiću poveravalo pregled i ocenu školskih rukopisa, kao i prevode istih, kao što su rukopisi „Vaspitanje i nastava“, „Francuska gramatika za niže razrede srednjih škola“, „Značaj Istorije za samoobrazovanje“…
Svetislav Simić se nije dugo zadržao u prosveti. Godine 1897. razrešen je dužnosti predavača u Vranju i postavljen za sekretara Ministarstva inostranih dela. Pre nego što je preuzeo novu dužnost Simić je u Vranjanskoj gimnaziji 20. maja 1897. svršio ispite iz svojih predmeta: srpski jezik u I razredu, literarni oblici i staroslovenski jezik u VI i filozofsku propedevtiku u VII razredu.
Iako je već bio u dilomatskim vodama, Simić je u proleće 1889. godine učestvovao u osnivanju Profesorskog društva. Tada je sa zemljakom Ljubom Stojanovićem, izabran za poslovođu (blagajnika) društva. Godinu dana kasnije postavljen je za nadzornika državnih škola.
Po njegovoj smrti, časopis „Učitelj“ beleži da je „važio za odličnog srednješkolskog nastavnika i dobrog pedagoga“.
Osnivač i urednik časopisa, saradnik domaćih i stranih listova, publicista
Svetislav Simić se aktivno bavio novinarskim i publicističkim radom. Osnovao je i uređivao Ustavnu Srbiju, u vreme kada je režim počeo da ubija ustavnost i parlamentarnost u Srbiji.
Bio je osnivač (1893) i saradnik Dela, urednik Samouprave. Kada su 1898. godine izvršene promene u upravi Srpske književne zadruge, Simić postaje jedan od novih članova uprave.
Zahvaljujući ličnim vrlinama i sposobnošću da okupi ljude različitih političkih pogleda, Simić je 1901. godine udario temelje Srpskom književnom glasniku (urednik Bogdan Popović, profesor Velike škole u Beogradu) koji je značajnio uticao na unutrašnju politiku u Srbiji. Simić je bio vlasnik SKG do 1. januara 1903. godine a kasnije je jedan od najvrednijih i najpredanijih saradnika časopisa. Književni istoričar Dragiša Vitošević (1935-1987) beležio da je pravi pokretač SKG „Svetislav Simić, čovek koji je sve okupio i pokrenuo i zatim (što je i u nas, i uopšte, veoma retko) sve prepustio – pozvanijima.“
Sarađivao je u listovima Odjek, Dnevni list, Javor, Zora, Nastavnik i Prosvetni glasnik.
Štampao je brojne rasprave, studije i brošure. U studiji „Pitanja o Staroj Srbiji“ (1901), prevedenoj na ruski i bugarski jezik, aktuelizovao je položaj Srba u Turskoj. U raspravi „Makedonsko pitanje“ ne slaže se sa teritorijalnom podelom Makedonije, zalažući se za jačanje nacionane svesti srpskog naroda u Turskoj, prvenstveno otvaranjem škola i gradnjnom crkava. Objavio je i brošure „Radikali i naša nacionalna politika,“Srbi i Arbanasi“, „Stara Srbija i Arbanasi“ (1904), „Skopljansko vladičansko pitanje 1897-1902“ (1902), „Naš međunarodni položaj“…
Rasprave, potpisane pseudonimom, objavljivao je i u francuskim i nemačkim publikacijama.
Povremeno se bavio i književnom kritikom. Profesor Milorad Pavlović (1865-1957), publicista i prevodilac, 1900. godine u časopisu Zora pominje Svetislava Simića, Jašu Prodanovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Skerlića i druge, žaleći što su oni sasvim okrenuli leđa (književnoj) kritici. „Dopustite mi da ovde svoju ljutnju iznesem na Sv. Simića, Slobodana Jovanovića i Jeftu Ugričića – što su se odbili od kritike.“ – piše Pavlović.
Bio je jedan od retkih političara koji je voleo knjigu. I na taj način da je u Parizu imao svog knjižara koji mu je slao svaku novu knjigu od većeg značaja.
Diplomatska služba
Posle kratke, ali na mnogo načina sadržajne nastavničke službe, Simić je u avgustu 1893. godine postavljen za sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova. Još kao student proučavao je nacionalno pitanje i dobar uspeh na studijama doprineo je prelasku na rad u ministarstvo. Osim Beograda poslove sekretara obavljao je i u Vranju. Zadatak mu je bio da osniva srpske škole u oblastima koje su još bile pod Turcima.
Posle iscrpnih izveštaja srpskoj vladi 1896. i 1897. godine sa putovanja po Bugarskoj i Makedoniji, godine 1898. imenovan je za srpskog konzula u tek otvorenom konzulatu u Prištini. Poput svog prtethodnika u Prištini Branislava Nušića, uredno šalje iizveštaje srpskoj vladi. Mesec dana po imenovanju, u pismu datiranom 30. novembra 1898. godine piše: „ Po svemu što sam do sad u ranijim izveštajima pročitao, svojim očima, posmatrajući
ovdašnje prilike, video i svojim ušima saslušajući bez prestanka žalbe naših sunarodnika, čuo, – došao sam do nepokolebljivog uverenja: da su naši sunarodnici u ovim krajevima usled albanskih zločina s jedne i nehata turskih vlasti s druge strane, ako hoće život i imanje da očuvaju, dovedeni već pred strahovitu alternativu – da se turče ili da se raseljavaju emigracijom u Srbiju.“ Njegovih dvadesetak pisama iz Prištine govore o nedaćama golorukog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji: otimanju devojaka, silovanjima, zatvaranju nevinih ljudi, otimanju imovine…
Često je putovao u Skoplje radi pomaganja četničkom pokretu u Makedoniji. Bio je jedan od najbližih saradnika Bogdana Radenkovića (1874-1917) srpskog obaveštajca koji je čitav život posvetio borbi za oslobođenje Srba u Osmanskom carstvu. U radu „Bogdan Radenković i Milan Rakić“, autora Biljane Vučetić iz Istorijskog insistuta Beograd, objavljenom u Istrorijskom časopisu (knj. LVII, 2008), stoji da je Simić intervenisao kod ministra Nikole Pašića da se jedan spor između zaposlenih u srpskom konzulatu u Skoplju reši u korist Radenkovića koji je sprovodio vladinu politiku.
U julu 1903. postavljen je za diplomatskog agenta u Sofiji, a pošto je 1908. godine proglašena nezavisnost Bugarske, imenovan je za poslanika Kraljevine Srbije u ovoj zemlji.
U Svetislavu Simiću srpska spoljna politika je dobila ličnost koja je teorijski mobilisala javno mnjenje za politiku Srbije prema jugu. Njegovom zaslugom „istočno pitanje“ (položaj srpskog naroda u Turskoj, pitanje Stare Srbije i Makedonije) došlo je u središte srpske spoljne politike.
Jovan Skerlić je zapisao da je Svetislav Simić „jedan od prvih javnih radnika naših koji su u proučavanju zamršenih nacionalnih problema unosili znanja i trezvenosti, i možda više no iko on je pokazao i teorijski i praktičan put kako treba proučavati nacionalna pitanja i raditi na nacionalnoj politici“.
A Jovan Dučić konstatuje da „za njega (S.S.) politika nije bila nauka, niti je bila skup hladnih praktičnih uputstava za život u zajednici; politka je bila za njega reakcija protiv onoga što je u društvu a antisocijalno je, i što smeta da dobro koje postoji dejstvuje uspešno“.
Konzulski izveštaj
U konzulskom izveštaju iz Prištine, februara 1899. godine, Simić piše ministru Vladanu Đorđeviću o arbanaskom nasilju prema Srbima:
„Ostavljeni bez zaštite vlasti, naši su ljudi upućeni da se brane sami od Arbanasa. Ali dok su svi Arbanasi naoružani, Srbi su, ostavljeni golih šaka, primorani da pognu glavu i primaju udarce bez otpora, a kinjenja bez ropota. Ja sam imao bar stotinu slučajeva da su mi se ljudi, kad sam ih korio da se ne brane, pravdali rečima: Кako ćemo, gospodine, kad nemamo čime. Nabavite nam puške pa ćete videti hoće li nam glave skidati bez zamene. Naročito se Pećanci i Prizrenci žale što nemaju oružja: ’Ne tražimo vam, gospodine, pare nego oružje. Dajte nam ga da se branimo, da ne ginemo ovako uludo? Ovo Srba što je ostalo u ta dva sandžaka u očajanju je, a sve su to kršni ljudi i junaci. Srbi u Orahovcu žive zatvoreni ima već dva, tri meseca. Tamo Arbanasi ne trpe ni vlasti. Juče su mi dolazili dvojica iz tog sela, koji su, siromašni, putovali sve stranputicama, kroz šume i planine, da dođu ovde, da me pozdrave i mole za oružje. Pre 10 dana ispratio sam sam jednoga iz Đurakovca (Pećke nahije) s nadom da ću gledati da ih puškama snabdem. Čuven pop Vukajle iz (Ibarskog) Кolašina već je dva puta dolazio k meni radi toga. Mi u Кolašinu imamo u kompaktnoj masi oko 500 srpskih domova i do 1000 za pušku doraslih glava. Arbanasi po sebi nisu nikakvi junaci, ali drsko vrše zločine jer ne nailaze na otpor. To u njih razvija rđave prohteve, a kod naših daje maha slabodušnosti, koja je prirodna posledica stanja u kojem su. Ja držim, gospodine ministre predsedniče, da bismo se mi mogli postarati da ovome narodu doturimo martinke, koje su nam još preostale i leže po magacinima… ”
Ministar je oćutao Simićev predlog, Vlada nije preduzela ništa, a kralj Aleksandar nije obavešten o njemu.
Oproštaj od Svetislava Simića
Simić je dugo bolovao. Uprkos savetima prijatelja da ostavi sve poslove i ozbiljnije se posveti lečenju, on je godinama samo na kratko odlazio u Švajcarsku na lečenje. Tako je bilo i na početku 1911. godine.
Politika u broju od 23. februara 1911. godine javlja da je iz Švajcarske stigao telegram sa vešću o smrti srpskog poslanika na bugarskom dvoru Svetislava Simića. „Ova vest će duboko dirnuti svakog Srbina, jer je Sveta Simić bio jedan od najistaknutijih, najvrednijih i najsimpatičnijih naših nacionalnih radnika. Naša diplomatija, koja ni izdaleka ne obiluje takvim ljudima, kakav je bio pokojni Simić, pretpela je njegovom smrću najteži gubitak.“ – piša beogradski dnevnik. Narednih dana Politika je izvestila o parastosu u Sabornoj crkvi u Sofiji, uz prisustvo kraljevih predstavnika, ministara, članova diplomatskog kora i velikodostojnika, i o parastosu u prištinskoj sabornoj crkvi, kojem je činodejstvovao raško-prizrenski mitropolot Nićifor, a prisustvovali članovi crkveno-školske opštine, 50 hrišćanskih vojnika, 15 srpskih đaka turske idadije (gimnazije) i priličan broj građana i seljaka iz okoline.
Svetislav Simić je 8. marta 1911. godine sahranjen na Novom groblju.
Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, ordenom Svetog Save II stepena i srebrnom medaljom za hrabrost kao učesnik srpsko-bugarskog rata.
