Dr DRAGOSLAV SMILJANIĆ (Užice 1894 – Beograd 1968): političar, pisac, oficir

37

Dragoslav Smiljanić je rođen u Užicu  16. septembra 1894. godine u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Rano je ostao bez oca Dobrosava pa ga je majka izdržavala perući po tuđim kućama.

Posle osnovne škole odlučuje da upiše gimnaziju. Smiljanić je pripadao najmlađoj socijalističkoj generaciji užičke „crvene realke“ koja se na kraju ferija 1914. godine umesto u školskim klupama našla u streljačkom stroju.

Kao narednik-borac doživeo je veličinu otpora prema nadmoćnijem neprijatelju, iskusio trnovito povlačenje preko Albanije i borbe u rovovima Solunskog fronta.

Posle Prvog svetskog rata živeo je u Francuskoj gde je 1923. godine završio Medicinski fakultet. Po povratku u Srbiju bio je direktor sanatorijuma „Živković“ u Beogradu.

Lekarski poziv mu je omogućio veze u najvišim građanskim krugovima, a smisao za poslovnom mogla mu je doneti bogatstvo. On se, međutim, shvativši korupciju, gramzivost i nebrigu vrhova društva za životne probleme naroda, posvetio političkom i publicističkom radu. Pripadao je KPJ, demokratama, jedan je od osnivača Radničko-socijalne stranke (1933), aktivan je saradnik udružene opozicije zajedno sa dr Ivanom Ribarom. Od 1931. do 1941. godine je period najburnijeg (političkog) života. Uređivao je dva nedeljnika: Glas (1930-1932) i Socijalni vesnik (1930). Sastavljao je letke, memorandume, programe i statute, pisao članke za štampu, organizovao opozicione skupove i govorio na njima.

Na početku Drugog svetskog rata je zarobljen, a 1943. godine pušten iz logora zbog bolesti. Septembra 1944. godine priključio se narodno-oslobodilačkom pokretu.

Po oslobođenju je upravnik bolničkog centra u Požarevcu (1945), upravnik Glavne armijske bolnice u Nišu (1946-48), upravnik Oblasne vojne bolnice u Beogradu (1948-52), načelnik Poliklinike VMA (1952-57), načelnik Odeljenja naučno-istraživačkog rada VMA (1960-61). Penzionisan je 1961. godine u činu sanitetskog pukovnika.

Govorio je francuski i engleski jezik, služio se latinskim jezikom.

Nosilac je Albanske spomenice, Partizanske spomenice 1941 i više ratnih i mirnodopskih odlikovanja. U predratnom Udruženju Užičana u Beogradu bio je član Upravnog odbora (1935), a posle rata bio je među inicijatorima obnove udruženja.

Bio je u braku sa Verom (Đurić) koja je umrla 24. oktobra 1965. godine.

DrDragoslav Smiljanić je umro 17. maja 1968. godine i sahranjen na beogradskom Novom groblju.

Školovanje u Užicu

Užičku gimnaziju Dragoslav Smiljanić upisuje školske 1906/07. U II razredu je vrlo dobar, u V odličan, u VII (1913/14) pao je na popravni iz francuskog jezika.

U V razredu, kao član đačke družine „Napredak“ na sastanku pročitao je kritiku na „Orden“. U VII razredu za sastanak „Napretka“ napisao i pročitao kritiku Šatobrianovog „Mučenika“ i pročitao prevod rada s nemačkog „Voli“ od Andrejeva.

Pismo Dimitriju Tucoviću

Pismo Dimitriju Tucoviću

Kao đak VII razreda Užičke gimnazije Dragoslav Smiljanić ponudio je svoj rad DimitrijuTucoviću, za objavljivanje u listu „Borba“.

„Gospodine, po preporuci obraćam se vama s molbom da mome literarnom pokušaju dopustite nekolike strane „Borbe“, tojest ako moj rad bude tih strana dostojan. Ranije je izašao jedan moj rad kao feljton u Rad. novinama, ovog puta želeo bih mesto u „Borbi“, ali ne iz nekih ambicioznih pretenzija, već smatram da je literatura i dosta taktičan put za propagiranje ideja. Molim Vas, javite mi pre nego što bi rad poslao.“

Prvi politički govor

Za socijalističke ideje Smiljanić se zagrejao u petom razredu gimnazije. Bilo mu je 20 godina kada je održao prvi politički govor, pred učesnicima proslave Prvog maja 1914. u Užičkoj Požegi. Evo kako je opisao taj događaj:

„Za proslavu 1. maja 1914. godine Dragiša Lapčević zaduži  Acu (Pavlovića) i mene da govorimo u Požezi. Aco je govorio na Savincu i njegov govor je bio zreo, ubedljiv, impresivan. Moj govor je bio konfuzno brbljanje, ali je stvar spasio Ljubo Mićić koji je govorio iza mene.“

Političko angažovanje  

Smiljanić je ideje sovjetskog Oktobra prihvatio još na Solunskom frontu o čemu svedoči njegova prepiska sa Dušanom Popovićem i Kostom Novakovićem, tada istaknutim liderima Srpske socijaldemokratske partije. Socijalistima koji nisu shvatali značaj vremena u kome žive, Smiljanić je poručio (19.8.1918): “Ko je za Partiju – u Partiju! Ko je protiv Partije – na vrata! Ako neće na vrata – kroz prozor!“

Godine 1926. dolazi u sukob sa braćom Vujović, istaknutim članovima KPJ, napušta pokret i prilazi građanskoj opoziciji (demokratama).

Marta 1936. godine na velikom zboru Udružene opozicije u Svrljigu Dragoslav Smiljanić poručuje: „Ne tražimo glave (pad) pojedinih vlada, već tražimo glavu režima koji je zemlju doveo u najteži položaj i čija se reakcija još drži ušančena u Senatu i Skupštini. Hoćemo smenu ovog rđavog sistema, tražimo demokratsku narodnu vladavinu u miru, slozi i slobodi! Jer ako još jednom razni Uzunovići i Jevtići načine od naše države tamnicu onda je našoj domovini odzvonilo; mi, rodoljubi iz cele zemlje, pre ćemo dati svoje glave nego što ćemo dozvoliti takvu igru sa našom otadžbinom!“

Romani, udžbenici, prevodi

Književnim i publicitičkim radom Smiljanić se počeo baviti pred kraj treće decenije XX veka.

U romanu “Usput” (1930) slika događaje iz Prvog svetskog rata i mnoge autentične ličnosti iz Četvrtog puka: profesora istorije Mirka Popovića, Darka Ribnikara, Dimitrija i Vladimira Tucovića i dr. Uspešno se služi psihološkom analizom i osvetljava unutrašnja preživljavanja i krize srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu. Dočarao je i fantazmagorična stanja u kojima se mešaju slike svesti i podsvesti. “Rat je agonija zdravog organizma naglo obolelog, koji, u grčevitim ropcima, traži da vaspostavi svoje ranije zdravlje i živi srećno”, uspostavio je Smiljanić dijagnozu rata. Ratnu tematiku obrađuje i u zbirkama pripovedaka “Posle topova” (1933) i “Epilog heroja” (1933). To su priče o ratnim invalidima kojima je rat uništio mladost, zdravlje i ideale, pa posleratne dane provode obogaljeni, usamljeni i razočarani. Objavio je i knjigu memoara “Sećanja na jednu diktaturu” (1955).

Smiljanićevo poslednje delo, studija „Drama braka i porodice“ (1965), čiji koautor je MilisavMijušković, izazvala je veliko interesovanje stručne javnosti. Prikazi su izašli u više listova (Prosvetni pregled, Politika…), a ocenu knjige da je i tada mladi doktor pravnih nauka (diplomirao na temi razvod braka) Marko Mladenović: „ Ovo delo sveobuhvatno obrađuje svetsko-istorijsku dramu braka i porodice, sa posebnim akcentom na istorijsku neumitnost transformacija porodičnih oblika i odnosa, običaja i etike… Ova knjiga popuniće prazninu u našoj sociološkoj literaturi o braku i porodici. Utoliko više što je delo pisano originalno, nekonvencionalno i nadahnuto, čak i vrlo zanimljivo, kao da su njeni autori želeli da nam pokažu kako se  i o najsuptilnijim pitanjima, o kojima naučnici pišu suvoparne studije, može govoriti lako, neposredno i ljudski toplo.“

Prevodio je sa francuskog, pored ostalog dva romana Viktora Igoa.

Neispunjeno obećanje

Dr Dragoslav Smiljanić jedan je od pionira proučavanja lekovitih svojstava Zlatibora, o čemu je objavio nekoliko studija i radova. Inicijator je osnivanja specijalizovanog lečilišta za hipertireozu „Zlatibor“ (danas „Čigota“). Posle njegove smrti bilo je predloga da lečilište ponese njegovo ime što nije realizovano. Danas jedna ulica na Zlatiboru, u blizini Kraljevog trga, nosi ime Dr Dragoslava Zeka Smiljanića.