Dr Dragutin Bućić (Užice 1885 – Tuzla 1957); lekar, pokretač časopisa, pripovedač

148

Dragutin Bućić rođen je u Užicu 1885. godine, kao drugo dete Andrije (mehandžije) i Smilje, rođene Bošnjaković. Andrija, koji se zanimao i trgovinom svinjama, imao je porodičnu kuću pored Đetinje, u centur grada. Bio je poznat po tome što je na blagdane u svojoj kafani po tri dana držao otvorena vrata u znak dobrodošlice za sve (ponajpre za sirote) da se besplatno ugoste pečenom prasetinom i jagnjetinom.

Po završetku  Užičke realke 1904. godine, upisao je Medicinski fakultet u Beču.

Kao mlad lekar učestvovao je u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Pošto je skinuo uniformu srpske vojske nastanio se u Tuzli u kojoj je ostao do kraja života. Postavljen je za gradskog fizikusa koju je dužnost obavljao sve do 1941. godine. Veoma brzo po dolasku u Tuzlu postao je poznati lekar i jedna od omiljenih gradskih ličnosti. Između dva svetska rata kroz zdravstvene ustanove u Tuzli prošlo je preko 60 lekara, a dr Bućić je jedan od trojice koji su se ovde zadržali pune dve decenije. Bio je među prvima koji su shvatili blagotvornost izletišta Kiseljak gde je izgradio neku vrstu lečilišta.

Kao svestrano obrazovan intelektualac, bio je veoma aktivan van svog osnovnog zanimanja. Od 1. juna 1919. godine do Drugog svetskog rata bio je član Srpskog pjevačkog društva „Njegoš“ i „Prosvjete“ u kojoj je bio i član uprave. Pokretač je i vlasnik nekoliko časopisa u Tuzli. Književno-socijalnu reviju „Rad“ osnovao je 1923. godine koja je izašla u osam brojeva. Krajem 1925. godine pokrenuo je književnu reviju „Sredina“ koja je izlazila tri godine.

Pošto se ugasila „Sredina“, a nije bilo uslova za neke slične poduhvate u Tuzli, postao je saradnik beogradske „Politike“, u kojoj je od 1930. do 1941. godine objavio 36 priča/reportaža.

Drugi svetski rat proveo je u Beogradu kao izgnanik. Kasnije se vratio u Tuzlu, ponovo formirao gradsku ambulantu i preuzeo dužnost opštinskog lekara na kojoj je ostao punih 15 godina, sve do smrti.

Umro je 30. maja 1957. godine. Nije se ženio. Rodbina je njegove zemne ostatke eshumirala i sahranila na Novom groblju u Beogradu.

* * *

Školovanje

U septembru 1895. u Užicu počinje sa radom Trgovačko-zanatska škola. Među 44 učenika upisana u prvi razred bio je i Dragutin Bućić. Međutim, školske 1896/97. upisuje Užičku realku, a naredne školske godine pao je na popravni iz botanike. Osmi razred realke završio je školske 1903/04. sa vrlo dobrim uspehom. Ispit zrelosti polaže početkom juna iste godine i sa Živkom Topalovićem, kasnijim socijaldemokratskim prvakom, dobija odličnu ocenu.

Školovanje nastavlja na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Učesnik oslobodilačkih ratova

Naredbom ministra vojnog, novoproizvedeni sanitetski poručnik dr Dragutin Bućić postavljen je 1. jula 1911. godine za trupnog lekara garnizona ćuprijskog i upravnika ambulante. Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. iz kojih je izašao u činu rezervnog sanitetskog majora.

U kratkotrajnom miru tokom Prvog svetskog rata, u prvoj polovini 1915. godine, Dragutin Bućić boravi u Užicu. Bilo je to vreme kada besne zarazne bolesti (pegavac, groznica, tifus), a mladi lekar nastoji da pomogne nekolicini starijih kolega. U članku Radničkih novina, od 5. aprila 1915. godine (Lekarska pljačka) kritikuju se pojedini užički lekari koji skupim vizitama pljačkaju pacijente i zgrću veliki novac. Žigošući ove pojave, izveštač ne propušta da istakne revnosne, savesne i pažljive lekare „D-r Erdeljca, okr. fizikusa i mladog D-r Drag. Bućića, koji, zaslužuju zbilja poštovanje… Šteta je samo što D-r Bućić mora uskoro da ide u svoj puk“ – zaključuje izveštač. U vreme dok je boravio u Užicu dr Bućić je unapređen u kapetana I klase.

U novembru 1916. godine, posredstvom Beogradskih novina, Smiljka Bućić (udova Andrija Bućića) moli g. Jovana Premovića iz Ženeve da njene sinove na frontu, Dragutina i Milivoja, izvesti da su u Užicu svi zdravo, dok se Adam, njen treći sin, nalazi u Austriji kao zarobljenik.

O ratnim iskustvima dr Bućić je pisao u radu “Sanitet u vojsci”, objavljenom u knjizi “Istorija srpskog vojnog saniteta” (autor Vladimir Stanojević, 1925).

Komadić mora u Tuzli

Veoma brzo pošto je došao u Tuzlu za gradskog fizikusa, dr Dragutin Bućić je postao narodni lekar i omiljena čaršijska ličnost. Stanovao je u elinom delu Srpske varoši, do ateljea Ismeta Mujezinovića.

U Tuzli i okolini ima više izvora mineralne vode, tzv. kiseljaci, od kojih je, još u doba Turaka, bilo izgrađeno jedno kupatilo sa hladnom sumpornom vodom – Mitrov-Han. U međuratnom periodu uređen je Tuzlanski kiseljak, za šta najveće zasluge pripadaju dr Bućiću. O tome je pisalo beogradsko Vreme, u broju od 28. septembra 1936. godine:

Bazen sa slanom vodom u Tuzli – snimak iz 1936.

„Inicijativom gradskog fizikusa g. dr. Drag. Bućića pokrenuta je akcija da se u Tuzli izgradi veće kupatilo kako bi se koliko toliko zadovoljile potrebe građanstva. Sazvana je jedna šira konferencija građana, sa koje je Vladi i Upravi državnog monopola upućena pretstavka, u kojoj se moli da Uprava u svojoj režiji izgradi kupatilo u blizini slane banje. Uviđajući opravdanost traženja nadležni su odobrili gradnju i osigurali kredit od 625.000 dinara i kupatilo je ovih dana dovršeno. Na najlepšem mestu u gradu, u neposrednoj blizini na daleko poznate slane banje, u kojoj se sa uspehom leči reumatizam i druge slične bolesti, izgrađeno je jedno od najlepših kupatila u celoj zemlji.

Bazen zauzima 510 kv. m. a dubok je od 40 sm. do 3 metra. Što je najznačajnije voda u bazenu će biti slana sa 34 posto soli dakle potpuno kao morska voda. Tako će u srcu Bosne biti komadić mora, koje će ne samo služiti za razonodu nego i u zdravstvenom pogledu. – Pored bazena je veliki prostor za sunčanje popunjen prvoklasnim sitnim peskom, zatim 126 kabina sa 20 tuševa slatke vode, a na pročelju je podignuta vrlo lepa zgrada za kavanu tako da će ovo biti najlepše izletište građanstva.“

O lekovitom slanom kupalištu u Tuzli piše 1937. godine i list Pravda konstatujući da je reč o jedinom bazenu ove vrste u Jugoslaviji.

Pokretač časopisa

Kao obrazovan intelektualac i radoznao čovek, Dragutin Bućić bio je pokretač i vlasnik nekoliko časopisa u trećoj deceniji XX veka.

Godine 1923. osniva književno-socijalnu reviju „Rad“ u kojoj objavljuje priče, pesme, književne kritike, prikaze amaterskih pozorišnih predstava, istorijske osvrte i spoljno-političke komentare. „Rad“ je ostavio više, i za današnjeg čitaoca, zanimljivih članaka o Tuzli i okolini, a Bućić je autor teksta u kojem je opisao borbe oko Tuzle iz 1878. godine. U dvobroju 7-8, iz jula 1923. godine u obraćanju čitaocima kao da je najavio da se revija gasi: „Molimo čitaoce, da nas izvine, što smo, usled oskudice u materijalu, izdali ova dva broja zajedno, u smanjenom obimu.“

Posle nešto više od dve godine pokreće književnu reviju „Sredina“, „kao izraz volje nekolicine da se dignu nad kukavnu sadašnjicu“. „Sredina“, u kojoj se Bućić potpisuje kao izdavač, a Radovan Jovanović kao urednik, imala je više uspeha od „Rada“ jer je izlazila nepune tri godine na 32 strane (dva štampana tabaka).

Pretpostavlja se da je bio jedan od idejnih tvoraca šaljivog lista „Šamar“  i lista „Nos“, ali  kako nisu nosili oznake izdavača i urednika nemoguće je sa sigurnošću reći ko su im bili pokretači i urednici.

Osnivanje provincijskih časopisa Dragutin Bućić je objašnjavao potrebom da se „okupe pismeni ljudi svoje sredine, ako su izraz svoga kraja“.

Bućić je od dolaska u Tuzlu, 1919. godine, pa do rata bio član Srpskog pjevačkog društva „Njegoš“ i Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“. Bio je član hora i učestvovao je u skoro svakoj priredbi, a doprinos radu ovih društava da je i kao član uprave.

Saradnik „Politike“

 Kada se ugasila književna revija „Sredina“, od 1930. godine dr Bućić postaje saradnik „Politike“. Do marta 1941. godine na stranicama najuglednijeg prestoničkog dnevnika, objavio je 36 satirično-humorističkih priča.

Godine 1974. impresije o Bućićevoj satiri i humoru u pričama objavljenim u „Politici“, zabeležio je Dr Mustafa Šehović, ftiziolog, načelnik Službe za plućne bolesti i tuberkulozu Regionalnog medicinskog centra „Dr Mustafa Mujbegović“ u Tuzli.

Šehović za Bućićevu satiru kaže da je „bič kojim on strašno zamahuje na negativne društvene pojave u vremenu između dva rata: na beskičmenjaštvo i moralnu posrnulost i pojedinca i građanskih partija, na zaslepljenost većeg dijela društva koji još nije prevazišao stare etničke i vjerske raspre.

Sve ove satire su, plod Bučićeve društveno-političke angažovanosti, njegovog gnjeva na sve ono što je u pojedincu i društvu iskrivljeno, plitko, bezperspektivno i opasno. Svojom alegorijom, motivima, načinom tretiranja problema, stilskom obradom, u mnogome podsjećaju na Domanovića, one djeluju kao Domanovićeva ispružena i nastavljena ruka u jedno novo vrijeme, u vrijeme tridesetih i četrdesetih godina, u vrijeme samog Bućića, u vrijeme koje je, iako poodmaklo od našeg velikog satirika, međutim, ostalo sa mnogim istim problemima i manama.

Na primjer, „Priča o kičmi“ predstavlja bućićevsku varijaciju Domanovićeve „Dange“, „Kad konji govore“ opet varijaciju „Razmišljanja jednog obično srpskog konja“. Snažno djeluje i humoreska „Husova glava i zakon“. Ona treba da se obračuna sa pravnom smicalicom „uslovne kazne“, tipičnim izumom buržoaskog suda, koji je takvim kaznama često išao na ruku ljudima prekršiocima iz svoje sredine. O neodrživosti, ili nepravednosti, takve kazne svjedoči i duhovito završetak priče: „Kada je, veli, čvoruga na njegovoj glavi bezuslovna, neka bude takva i osuda“. Duhovita je i humoreska „Bošnjačka krv“ naizgled bezazlena: svadja jarana oko djevojke, potezanje nožem i ranjavanje, o čemu na sudu svjedoči stari Mato, zaključak je, reklo bi se, dalekovid i proročit, politički obojen: „Zapiši slavni sude, da je bošnjačka krv mimo sve druge. Očas pane mrtva glava, ponajviše zbog besposlica. Ako li, kako se ovo sad natuštilo, dođe do čega krupnog, neće Bošnjaku niko biti ravan“. To je napisano 1939. pred buru drugog svjetskog rata.

Sve u svemu, Bučić se i danas da čitati: imponuje i motivima koji i sada nisu izgubili u svojoj aktuelnosti, ima duhovitost humora, sočne bosanske riječi, sa puno moralne zaoštrenosti pristupa problemima; iako kao igrajući se, šaleći, humorno vezući, Bućić je u stvari vrlo ozbiljan i beskompromisan u svojim zaključcima o nepostojanoj sredini i opasnom vremenu svome.“

Bez poroda

Dragutin Bućić se nije ženio. Imao je devojku koju je verio još na studijama medicine. Stradala je od sepse posekavši se na kadaver na času anatomije. Dragutin se tada zarekao se da se neće ženiti jer se njoj obećao.

Umro je u Tuzli  30. maja 1957. godine. Do groba su ga ispratili njegovi pacijeti i junaci njegovih priča. „Plakali su za pravim narodnim ljekarom. Sprovod je bio spontan, a suze iskrene.“ – zapisao je dr Mustafa Šehović. Sestra Kosara Gordić prenela je Dragutinove posmrtne ostake šesedesetih godina XX veka na Novo groblje u Beogradu, gde u istoj grobnici počiva i Kosarin muž Žarko.

*Dokumentaciju na osnovu koje je nastala priča o dr Dragutinu Bućiću ustupio nam je Vitomir Pavlović (Sijerač 1938), novinar, saradnik brojnih medija u bivšoj Jugoslaviji, scenarista dokumentarnih filmova, pisac i urednik više knjiga i publikacija. Dobitnik je nagrade Udruženja novinara BiH za 1977. godinu. Živi u Tuzli.

Više zanimljivih detalja iz privatnog života dr Bućića poslala nam je Katarina Todorović (devojačko Gordić). Dragutin je brat njene bake (Kosara Gordić) sa očeve strane.