Iste godine, na osnovu zahteva Sreza zlatiborskog, projekat za izgradnju sreskog vodovoda u Čajetini poveren je Generalnoj direkciji voda, a uradio ga je inž. Miladin Pećinar. Projekat je dostavljen Sreskom odboru Zlatiborskog sreza, kome je Direkcija odobila 20.000 dinara pomoći za izgradnju vodovoda. Međutim, pošto je predračun za izgradnju vodovoda iznosio 173.228,30 dinara, pomoć Direkcije je bila nedovoljna pa se privremeno odstalo od projekta.
Pitanje izgradnje vodovoda ponovo je pokrenuto u aprilu 1924. godine „zbog neizdržive oskudice u vodi“. Sreski načelnik i predsednik Odbora za izgradnju vodovoda Milorad Žeravičić obratio se Direkciji za vode jer vodovod se „ne može podići bez državne pomoći pošto je Srez zlatiborski jedan od najsiromašnijih u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca“.
Procena je da izgradnja vodovoda, bez ogranaka, zahteva 180-200 hiljada dinara – obaveštava Direkciju Žeravičić i nastavlja:
„Srez je u stanju da sumu nešto reducira upotrebom dobrovoljne radne snage, ali ima jedna stvar koju apsolutno mora odma da plati a to su cevi. Kad bi Odbor mogao doći do cevi onda bi stvar bila u pola rešena, jer bi se onda sve sile napregle da se vodovod izvede kad su cevi tu.“
Prema projektu bilo je potrebno 1.200 metara pocinkovanih cevi od 1 ½ cola i 240 metara cevi manje colaže kao i osam zatvarača i osam slavina. Sa prevozom na gradalište, za cevi, zatvarače i slavine trebalo je obezbediti oko 85.000 dinara.
Moleći Direkciju da se odobri pomoć od 85.000 dinara, sreski načelnik poručuje da bi se time „učinilo jedno veliko dobro narodu ovog kraja. Ostatak predračunske sume od preko 100.000 dinara, Odbor će velikog naprezanja uzeti na sebe i to nešto novčano a nešto radnom snagom naroda ovoga siromašnog sreza.“
Dopis slične sadržine upućen je Direkciji za vode u avgustu 1924. godine, posle čega je Ministar poljpoprivrede i voda doneo rešenje da se o trošku države nabave cevi za čajetinski vodovoda. Posao je poveren firmi „Tetrad“ iz Beograda, za sumu od 77.353,85 dinara. Srez zlatiborski obavezan je da cevi preuzme na železničkoj stanici Užice, preveze, položi u kanale i završi prestale radove.
U septembru se već uveliko radilo.
„Rad se produžava forsirano. Vode ima u dovoljnoj količini. Jutros su poslate iz magacina vodovodne cevi i to jedna deo. Kada cevi budu polagane u zemlju, izvestiće se telegramom ministarstvo.“
Radilo se brzo, svakako zahvaljujući pomoći „Ograpove“ građevinske oprative. Iz kratkog akta načelnika Žeravičića saznajemo da je vodovod pušten u rad 4. novembra 1925. godine.
Voda je dovedena sa imanja Maksima Kokorine zbog čega mu je eksproprisano 2,5 hektara imanja. Kokorina se žalio načelniku sreza da mu je od parcele ostalo samo 14 ari („što mi je malo za izdržavanje parcele“) i traži nadokandu od 26.000 dinara („iako je mesto u strani to je prvoklasna i jedra šumska zemlja“). Nadokadu traži i Janićije Ćirković na čijem imanju je zbog radova „ugrožena letina na više mesta, od strane radnika i rabadžija, zatrpano kamenom i peskom i raskopano za uzimanje ilovače“.
Procenu eksproprisanog zemljišta izvršili su u martu 1926. godine inženjeri Sekcije za rekonstrukciju puta Užice – Vardište. Ministarstvo građevina je odobrilo procenu pa je Stojanu Živkoviću, Maksimu Kokorini, Janićiju, Savu i Spasoju Ćirkoviću ukupno isplaćeno 66.109 dinara. Ukupna suma bila je približna polugodišnjoj plati predsednika čajetinske opštine.
Voda je prvenstveno bila namenjena za zgradu načelstva i opštine, stigla je i u dvorište osnovne škole i crkve. Još dok je gradnja trajala, upravnik čajetinskog rasadnika Radojko Đoković tražio je da se, s obzirom da voda prolazi kroz rasadnik, „odvoji jedna krak za najnužnije potrebe – pijenje radnika, pojenje priplodne stoke: bikova i pastuva“. Ranije, rasadnik je vodu obezbeđivao kopanjem bunara.
Prilikom izgradnje Domaćičke škole 1930. godine, pošto je objekat građen pored trase vodovoda, urađen je odvod za česmu za ovaj školski objekat.
Od puštanja u rad vodovod je imao čuvara. Na ovom poslu dugo je radio Marko J. Delić iz Šljivovice sa godišnjom platom od 600 dinara. Iz nekog razloga ban Drinske banovine krajem 1929. godine otpušta Delića iz službe i nalaže da se postavi novi čuvar. Da je vodovod dugo bio bez čuvara svedoče dokumenta iz septembra 1930. godine. Tehničko odeljenje Kraljevske banske uprave obavešteno je da je „vodovod popustio na nekoliko mesta, cevi su poprskale, propuštaju vodu, rezervoari gde je kaptaža su zatrpani zemljom i preti da se vodovod potpuno ruinira“. Pošto je reč jedinoj vodi „od koje Čajetina živi i drugih nikavih izvora ni bunara nema“, od banovine se traži od 60.000 dinara, da u budžetu za 1931/32. predvidi 10.000 dinara za hitne opravke i za platu čuvara, po hiljadu dinara mesečno.
Iako je angažovan čuvar bilo je propusta u radu. Tako u decembru 1931. Sreten Smiljanić, upravitelj čajetinske škole, žali se da u školskom dvorištu nema vode. „Opština plaća čoveka koji brine o rezervoaru i česmi, ali česma nije u ispravnom stanju već pet dana.“
PROJEKAT „ZLATIBOROM ŠIROM – PRILOZI ZA ISTORIJU ZLATIBORA I ZLATIBORACA PRVE POLOVINE XX VEKA“ PODRŽAN JE NA KONKURSU ZA MEDIJSKE SADRŽAJE OPŠTINE ČAJETINA ZA 2018. GODINU
