Nisu bili lepi „na oko“, ali zbog izdržljivosti (trajanja) bili su uobičajena obuća meštana Rožanstva, Alina Potoka, Nikojevića, Rudina, Sirogojna, Кrive Reke…Кako je početkom pedesetih godina prošlog veka zabeležila etnolog Zagorka Marković, prvi majstori gumenih opanaka bili su Gorčeta Bujić iz Nikojevića i Milo Radovanović iz Skržuti. Po pričanju, opanci ovih majstora šiveni su koncem i kanapom, koji je brzo trulio pa su se delovi opanaka brzo razdvajali.
U Rožanstuvu, u blizini Zadružnog doma, po završetku Drugog svetkog rata, nalazila se baraka majstora gumenih opakana Stevana Todorića koji je u Užicu polagao majstoriski ispit, dobio diplomu i dozvolu da obavlja opančarski posao. Sa njim je radio Vlastimir Cicvarić iz Nikojevića.
Za razliku od prvih opanaka od automobilskih guma, majstor Todorić je umesto kanapom delove opanaka sastavljao ekserima, koji se savijaju i seku kleštima, i što sada imaju pređicu (sponu na kaišu koja služi za zakopčavanje).
Guma, koja se sastoji od više slojeva, seče se na delove satarom i maljicom. Tako se dobijaju „kaiševi“, koji se na natri rastavljaju na slojeve. Đon se sekao od deblje gume, na kojoj su utisnute šare. Glatki delovi točka upotrebljavaju se za kapne i okopetnjake, i to tako da se spolja vidi platno. Odozgo je kapna, a pozadi „zapetnjaci“ i „okopetnjaci“. Opanak se doteruje na gvozdenom kalupu.
Pošto su majstori bili vezani za posao u poljoprivredi, izradi opanaka prepuštali su se pošto glavni poslovi u poljoprivredi prođu, od Ilindana do Nikoljdana. Tada su skoro svaki dan bili u radnji, a najbolju prodaju imali su nedeljom kada su se meštani „okupljali kod opštine“. Retko koja kuća do Nikoljdana nije nabavila opanke. Od Nikoljdana do Ilindana majstori su znali da se posvete izradi gumenih sandala.
Već sredinom 50-ih godina prošlog veka ovaj zanat zamire.
Fabrički opanak nije više bio skup, u njemu je nozi bilo prijatnije pa su opanci od automobilskih guma otišli u prošlost.
