Kad je ćebdžija Evgenije „patosirao“ put ka Sevojnu

Iako je u XIX veku Užice posle Beograda bilo najnaseljenija varoš u Srbiji, do njega se teško stizalo što je zabeležilo više ličnosti koje su u to vreme obilazile užički kraj.

126

Užice je 1829. godine „posle Beograda najveća i najnaseljenija varoš u Srbiji“, „jedna od glavnih spojnih tačaka srpske trgovine sa bosanskom“ – pisao je u Prepisci Vuk Stefanović Karadžić.
No, okolnost da je Užice velika varoš i trgovački centar ne znači da je u prvim decenijama XIX veka bilo povezano dobrim putevima sa drugim mestima i oblastima. Naprotiv.

Ako je verovati Životopisu Maksima Evgenovića, štampanom u Budimpešti 1877. godine, prvi put koji je napravljen u ovom kraju je zadužbina. „Još pre Karađorđevog ustanka, Evgenije, ćebdžija iz Užica, načinio je put od Užica do crkve u selu Sevojno, patosao ga i voćem zasadio, da bi Užičani mogli ići na liturgiju u crkvu u Sevojno.“ – zapisano je u Životopisu.

Pod vlašću Kneza Miloša širom Srbije slate su naredbe da se „putevi dobro iskrče i uravne, da mogu kola slobodno proći“. Prvi takav put u ovom delu Srbije, „ugodni veliki drum od Kragujevca preko Brusnice i Požege u Užice načinjen je 1829. godine“ – zabeležio je Oto Dubislav Pirh, u knjizi „Putovanje po Srbiji u godini 1892“. A koliko su i ovi putevi bili ugodni za putovati, najbolje objašnjava Đorđe Milićević u knjizi „Kneževina Srbija“„ako su konji bili dobri za jahanje, u kola su se slabo prezali“.