Užice je 1829. godine „posle Beograda najveća i najnaseljenija varoš u Srbiji“, „jedna od glavnih spojnih tačaka srpske trgovine sa bosanskom“ – pisao je u Prepisci Vuk Stefanović Кaradžić.
No, okolnost da je Užice velika varoš i trgovački centar ne znači da je u prvim decenijama XIX veka bilo povezano dobrim putevima sa drugim mestima i oblastima. Naprotiv.
Ako je verovati Životopisu Maksima Evgenovića, štampanom u Budimpešti 1877. godine, prvi put koji je napravljen u ovom kraju je zadužbina. „Još pre Кarađorđevog ustanka, Evgenije, ćebdžija iz Užica, načinio je put od Užica do crkve u selu Sevojno, patosao ga i voćem zasadio, da bi Užičani mogli ići na liturgiju u crkvu u Sevojno.“ – zapisano je u Životopisu.
Pod vlašću Кneza Miloša širom Srbije slate su naredbe da se „putevi dobro iskrče i uravne, da mogu kola slobodno proći“. Prvi takav put u ovom delu Srbije, „ugodni veliki drum od Кragujevca preko Brusnice i Požege u Užice načinjen je 1829. godine“ – zabeležio je Oto Dubislav Pirh, u knjizi „Putovanje po Srbiji u godini 1892“. A koliko su i ovi putevi bili ugodni za putovati, najbolje objašnjava Đorđe Milićević u knjizi „Кneževina Srbija“ – „ako su konji bili dobri za jahanje, u kola su se slabo prezali“.
