Stvaralaštvo šest autora (Momčilo Tešić, Hadži Dragan Todorović, Milijan Despotović, Rade Vučićević, Dragan Jovanović Danilov i Petar Matović) obuhvata gotovo jedan vek dobrog poetskog duha u požeškom kraju.
Na spisku praznovanja danas je na prvom mestu Nova godina. Međutim, ne tako davno prelazak iz jedne u drugu godinu pominjao se samo usput.
O izgradnji vodovoda za Čajetinu razmišljalo se još pre Prvog svetskog rata. Pri srezu je bio formiran Fond za dovođenje pijaće vode, ali na konkretnu akciju čekalo se do 1923. godine kada su počeli radovi na putu Užice – Kraljeva Voda, a Čajetinci iskoristili prisustvo stručnih lica i građevinske operative da izgrade vodovod. Inženjer Sekula Knežević, rodom iz Sirogojna, vodio je posao na putu i pomogao je da operativa Opšteg građevinskog preduzeća "Ograp" bude na usluzi za izgradnju vodovoda.
U avgustu 1929. godine Načelstvo Sreza zlatiborskog uradilo je evidenciju državnih i privatnih preduzeća. Registrovani su osnovni podaci za 14 preduzeća, od kojih je većina bila orijentisana na eksploataciju šuma sa Zlatibora.
Po završetku Prvog svetskog rata u Zlatiborskom srezu sa radom je nastavilo 10 škola, a vlast je preduzela mere za otvaranjem novih škola.
Godine 1935, list "Glas Valjeva" objavio je u nekoliko brojeva putopis "Od Valjeva do Sandžaka". Autor, učitelj potpisan incijalima M.M, upečatljivo i sa mnogo detalja opisao je sve krajeve kroz koje je prošao. Na Zlatibor je stigao iz pravca Kremana, a napustio ga obilaskom Tornika i Ribnice. Piše o putevima, goletima, suvatima, a posebno o tri turistička centra - Palisadu, Kraljevoj vodi i Ribnici. Ovaj Valjevac Zlatibor doživljava kao neponovljivo turističko područje.
Početkom avgusta  u Čajetini i na Kraljevim vodama održava se "Erski kabare". Zlatiborci su i pre mnogo godina uveseljavali jedni druge, najčešće u najpoznatijim kafanama. U Čajetini, u kafani Rajka Đenića, u martu 1930. godine održano je "šaljivo veče" o čemu svedoči dozvola sreskih vlasti.
Posle Prvog svetskog rata i formiranja Kraljevine SHS u planinskim krajevima, sitna seoska domaćinstva sa velikim brojem članova nisu bila u stanju da obezbede dovoljno hrane za svoje potrebe. Mnogi su se okretali zanatstvu kao dopunskom radu, bilo je tu retkih majstora-esnaflija, i mnogo priučenih zanatlija. Pojam zanata je bio veoma širok pa se, na primer, seča luča smatrala zanatskom delatnošću. S obzirom na sitnu i nerazvijenu industriju, nije bilo oštrog razgraničenja industrijske i zanatske proizvodnje. Zanatstvo je bilo konjukturno zbog velikih potreba u proizvodima i uslugama. Mlada država je veoma brzo krenula u popis "proizvoda kućne industrije" da bi raznim nametima obezbedila prihod za praznu državnu kasu.
Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 7. marta 1929. godine (broj 35), na dnu prve strane, u rubrici UKAZI objavljuje informaciju iz Ministarstva unutrašnjih dela u kojoj se, u jednoj rečenici, saopštava da je Ukazom Njegovog Veličanstva Kralja od 30. juna 1928. godine Čajetina proglašena za varošicu: "MINISTARSTVO...
Na raspis velikog župana užičke oblasti, od 21. januara 1926. godine, da se "kockanje vrši javno i da u kockanju učestvuju i državni činovnici, što je vrlo žalosna pojava", Milorad Žeravičić, poglavar Sreza zlatiborskog, posao je u Užice sledeći akt: "VELIKOM ŽUPANU UŽICE, Čast mi je izvestiti Velikog župana da u sreskom mestu Čajetini a tako isto ni po ostalim mestima ovoga sreza nema apsolutno nikakve kocke. Nijedno lice nije kažnjeno zbog kocke u prošloj 1925 god."